Безбедност и поглед са глобалног становишта
Председник Међународне биометријске фондације, Џулијан Ешбурн, наставља своју критичку студију о идентификационом менаџменту за потребе Европског парламента, тврдећи да највећи безбедоносни проблеми садашњице – тероризам и организовани криминал - нису узроковани недостатком личне карте.
«Постоје разни видови безбедности, од личне до међунаронде, од физичке то информативне. Тешко је, ако не и немогуће, бавити се свима њима на један уопштен начин, што се, међутим, врло често догаћа када су у питању медији и политичка реторика. Фразе типа «ове мере ће да повећају безбедност» и «ради ваше заштите» прешироке су да би биле смислене. Наме је насушно потреба јасност дефиниције и јасноћа циљева, поготову када је реч о предлозима у домену идентификационог менаџмента.
Да почнемо са разматрањем једног поља набијеног емоцијама – тероризма. Овај појам је највише дошао до изражаја крајем 20-ог и почетком 21-ог века, као признат фактор у оквиру глобалне цивилизације (мада би се могло тврдити да концепт тероризма сеже далеко дубље у прошлост). Тероризам може да буде политички инспирисан, или може да буде производ верског фундаментализма, или може чак да буде и вођен комерцијалним побудабама. Изгледа да заједничка црта лежи у томе да они који такве злочине практикују поседују мало или нимало обзира према гледиштима или добробити других, и спремни су да предузимају екстремне мере зарад својих циљева. Разлози због којих појединци одлучују да крену овим путем су несумњиво сложени. Бебе се не рађају као терористи. Нешто се у њиховом искуству деси што их тера да прихвате такав начин живота. Можда је то утицај других. Можда је то фрустрација са окружењем, са њиховим личним напретком у животу или можда је чак у питању и нека њихова лична веза. Међутим, мало је вероватно да разлог лежи у томе што не поседују личну карту.
Слично овоме, и организовани криминал узима разне облике, али је већином вођен жељом за материјалном добити и моћи. Често је, мада не увек, праћен насиљем. Штавише, многи би били спремни да тврде да постоји врло танка линија која дели организовани криминал како се популарно разуме и пословне активности великог броја највећих светских корпорација. Сродно овоме, мито и корупција на јавним функцијама такође имају многе паралеле. Шта привлачи појединце таквом начину живота? Опет, бебе се не рађају као криминалци, корумпирани бизнисмени или политичари. Нешто им се деси на животном путу. Можда су то чари лаке зараде, или таштине положаја и моћи. У сваком случају, мало је вероватно да им се то деси зато што немају личну карту.
Затим постоји и онај нижи ниво опортунистичког или хроничног криминалитета, који може бити узрокован многим факторима, као што су сиромаштво, необразованост, или можда немогућност да се доживи испуњеност у једном сложеном свету. Несумњиво да криминални психолози могу да нађу хиљаду разлога зашто дати појединац креће таквим путем. Међутим, мало је вероватно да је то зато што не поседује личну карту.
Најважнија поента у свему овоме је да појединци обично не постају криминалци или терористи због недостатка технологије, а посебно не због тога што немају личну карту или регистрацију у идентификационој бази података. Стога је мало вероватно да ће увођење такве једне технологије променити њихове погледе на свет или начин живота набоље. Штавише, што је иронично, она их може навести да постану још више усредсређени, ефикасни и стручни у својим изабраним делатностима.»