За живот без жига

Дигиталне технологије су данас на том нивоу да омогућавају паковање огромног броја података на веома малом простору. Ово се користи, између осталог, за производњу разних идентификационих картица, најчешће у оквиру предузећа или организација као интерно решење за идентификацију запослених. Проблем настаје у тренутку када се овакав концепт жели увести у тоталном погледу, за идентификацију сваког грађанина односно за замену папирних идентификационих докумената. У неким земљама, попут наше, тај папирни идентификациони документ је лична карта, док у другим, попут Америке, личне карте не постоје и за идентификацију се користе возачка дозвола, пасош и слични документи.
У Србији је ово питање актуелизовано после најаве министра полиције из времена ДОС-а (господина Душана Михајловића) да је склопљен финансијски аранжман о набавци најмодерније дигиталне опреме за идентификацију грађана.
Критика
Пре саме критике овог пројекта треба рећи да исти у Србији није прошао кроз неку врсту јавне дебате у којој би учествовали интелектуалци свих профила: правници, информатичари, економисти, философи, теолози… Осим тога, прескочена је основна процедура за предлог закона о новим идентификационим документима, а није чак испоштован ни основни тендерски протокол. Поводом тог пројекта се новембра 2004. године огласио и министар финансија (изјаву су пренела штампана средства информисања) са тврдњом да је прекршен Закон о јавним набавкама те да ће бити подигнуте и кривичне пријаве. Све ово довољно говори о легалности поменутог пројекта, без потребе да се улази у даље појединости. Од стране тада актуелног режима само је напоменуто да ће нове, биометријске личне карте донети готово револуционарни помак у брзини, продуктивности, безбедности и утицати на степен криминалитета.
Нове личне карте би требало, као што смо навели, да уместо класичних текстуалних података на папиру садрже информације у дигиталном облику о њиховом носиоцу. На првом месту треба одговорити на питање: колико информација о грађанину ће таква лична карта у себи носити? Ако у обзир узмемо претпоставку да на такав чип (или, пак, у одвојену базу података која би се ишчитавала преко идентификатора из чипа), поред графичких елемената који ће бити отисак прстију, скен рожњаче, слике из неколико перспектива (све оно што зовемо биометријским подацима) и слично, може стати и текстуалних информација реда романа Достојевског, може се претпоставити да ће поред класичних информација које данас постоје у личној карти, списак додатних, благо речено, бити веома проширен. Биће то практично један повећи досије. Ако не раније (због кршења системских закона и процедура), онда би већ на овом месту сваки искусан правник устао у заштиту свог легитимног грађанског права на приватност и упитао зашто би држава о њему скупљала толики број података? Право на приватност је једно од елементарних грађанских права загарантованих свакој личности које чува њен интегритет, у смислу да држави дозвољава уплив у њен приватни живот само до оне тачке која је разложна. У овом случају та тачка се помера унапред огромним кораком. Веома је занимљиво да ће ови дигитални подаци у предвиђеним биометријским личним картама бити читљиви једино на посебним читачима које ће поседовати искључиво државни органи. То просто значи да са собом носите државну базу података о себи коју ви лично не можете прочитати у сваком тренутку, осим преко захтева упућеног службеном лицу! Иако то није тајни досије, фактички је на пола пута до њега.
Ако би поменути пројекат сагледали кроз информатичку призму, у смислу безбедности података уписаних на медијуму, опет долазимо до веома проблематичних ситуација. Прво, подаци о личности се практично централизују и помоћу једног документа појединац пред државом доказује свој идентитет. Шта се дешава уколико су подаци у личној карти погрешни, грешком или нечијом намером? На који начин у том случају доказати погрешност података? Замислите само сценарио у коме полицајцу доказујете да тај и тај податак у вашем чипу (односно централној бази) није тачан. Очито је да због тога мора постојати паралелна папирна документација у архивама, но у том случају се поставља питање зашто уопште улазити у електронску авантуру ако она не гарантује апсолутну поузданост без папирног ослонца? Ако је циљ само продуктивност или убрзање разних процеса, онда због једне прагматичности практично губимо поузданост и сигурност који треба да су увек први на листи приоритета. Такође се намеће питање непогрешивости државног органа који има приступ базама података јер се то a priori узима здраво за готово. Из искуства знамо да не постоји држава која на овај или онај начин није желела мању или већу контролу над појединцем, те да су идеалне државе могуће једино у Платоновом идеалистичком свету или пак Моровој Утопији. Ко гарантује да неће бити несавесних службеника који ће бити једини овлашћени да мењају ове податке у државним базама? У случају папирних досијеа и више одвојених места на којима се чувају, било би знатно теже направити случајну или намерну грешку. У случају централизованог електронског система ка коме се иде, довољно је исправити податке у само једној табели у одређеној бази. Чак и да поверујемо у причу о апсолутно моралним и непоткупљивим службеницима који би одржавали базе, шта је са хакерским упадима у системе? Такви упади су у свету реалност већ неколико деценија, иако се произвођачи софтвера просто убише да нам докажу како су њихова решења апсолутно поуздана!
Посебан је проблем тзв. цурење података. Наиме, Motorola је америчка фирма која поред Intel-а гради чипове за њихову војску и остале државне институције. Истине ради, треба рећи да та фирма има изузетне стручњаке те да је њен развојни тим одувек правио једне од најквалитетнијих микропроцесора на свету. Но, проблем је друге природе. Наиме, та фирма одговара за своје радње америчком националном законодавству, а не нашем. Ко онда може гарантовати да у свој софтвер или хардвер који је продала није уградила програмске процедуре којим би неким комуникационим каналом био дозвољен приступ информацијама прекоокеанским обавештајним структурама? Са стране њиховог правног система, то би било потпуно легитимно као једна од обавештајних активности којом се проширују извори информација. Да ово није научна фантастика, сведочи и случај Microsoft-а и њиховог оперативног система Windows јер је пре неколико година доказано да је исти поседовао скривене процедуре које су биле задужене да, невидљиво за корисника, шаљу податке о његовом рачунару и инсталираном софтверу у Microsoft, у тренутку када је овај био прикачен на Интернет. Поводом тога се водио и правни спор јер су се корисници поменутог софтвера са правом осетили угроженим у смислу приватности (и добили су спор, што је најбитније). Да ли је то можда разлог што у армији Руске Федерације нема овог оперативног система ни на једном рачунару из војне мреже још од доласка Владимира Путина на власт? А поред Путина, вреди истаћи да се и француско министарство одбране зарад сигурности података одлучило за исти систем (прекомпајлирани Linux).

Опасност која следи
Било би још и сношљиво да се проблем овде завршава – напротив, ту тек почиње јер овај пројекат је на светском нивоу проблематичан управо због онога чему је претеча. Наиме, уколико би овај концепт заживео, заједно са њим би у неком одређеном периоду сигурно прошао и пројекат елетронске аутоматизације свих економских трансакција и обједињавање свих докумената у јединствену електронску карту. Многи ће рећи да је то одлично решење јер се тиме коначно ликвидира папирни новац и сувишна документација који толико успоравају економске токове. Но, уколико будемо имали искључиво електронска документа и средства плаћања (вероватно у будућности обједињена у једну картицу), самим тим ће подаци о нашем куповном профилу аутоматски бити познати одређеној инстанци (вероватно политичког или економског типа). Узмимо за пример човека који стално купује неки опозициони политички часопис или чита литературу која се не уклапа у режимску идеологију – он аутоматски бива изложен опасности да буде дискриминисан и обележен као непожељан. Можда ће му после тога, сасвим случајно, бити одбијене разне молбе државним органима, стипендије и слично. Са друге стране, поред производа које купује, овако се посредно лако прати и кретање субјекта куповине. Замислите само да су овакву могућност имали комунисти, рецимо, у каквом бисмо свету данас живели?
Иако се на први поглед не види никаква директна опасност по црквени живот, утисак је варљив поготово ако се узму у обзир најновији трендови које електронски гиганти покушавају да прогурају у масе. Ако идемо логичним корацима, после тоталне електронизације (личне карте) и интеграције (сви документи у једном), следи минијатуризација која ће омогућити ношење докумената у свом телу! Пројекти уградње тзв. идентификационих RFID чипова (који су у овом поглављу обрађени у оквиру посебног текста – прим.) под кожу су већ реалност (прво су били ограничени на животиње). Недавно су медији објавили вест да је тужиоцу Мексико Ситија уграђен чип у леву руку са званичном потврдом да је то урађено да би га лакше пратили (!) и да би он лакше приступао подацима. На Западу се већ изводе слични пилот пројекти на појединцима на добровољној бази и за сада има већ неколико хиљада оних који су изразили жељу да приме тај чип под кожу.
Сада је већ очигледно да је пројекат биометријских личних карти који се код нас уводи само увертира у савршенију варијанту супер-чипа који се не носи у џепу, већ се носи под кожом. У овом тренутку мислим да нема сумње да сте овај концепт повезали са тајном безакоња о којој говори свети Јован Богослов у 13. глави своје књиге Откровења. Да се подсетимо, управо ту се говори о једном тоталитарном режиму који утискује жигове на деснице и чела без којих неће бити могуће вршити чак ни основне купопродајне трансакције.
Моје излагање о теолошком аспекту овог проблема ће овде стати, јер на том пољу има оних који су далеко позванији од мене да говоре. Ово је врло осетљиво питање, у вези са којим још увек нема једнозначног мишљења међу православнима, али је битно да се о томе говори и дискутује. Напоменућу само да су руски и грчки богослови на ова питања одавно реаговали (РПЦ однедавно и са званичним синодским саопштењем), сваки са својим (различитим) ставовима, па ће нам њихови погледи итекако бити од користи. А никако не треба заборавити ни светогорске монахе који су се такође бавили овом проблематиком. Најгоре што би се могло догодити је да злонамерни и антицрквени кругови искористе подвојеност ставова међу православнима да би ширили смутње и цепали Тело Христово. Стога је потребан чврст и једнозначан саборски став помесних Цркава о овом проблему, да би избегли потенцијалне поделе међу православним хришћанима…

Уместо закључка
Због свих опасности, реалних и потенцијалних, треба се борити за своја грађанска и верска права. Устав и закони ове земље нам дају велики простор за легалну борбу за одбрану својих права тако да би најисправније решење било директно оспоравање законитости пројекта биометријске идентификације на националном нивоу, пред надлежним судом, као што се то годинама ради у свету (код нас је то ређи случај због тоталитарне комунистичке прошлости која још увек затамњује свест о корпусу личних права).
Поред тога, постоје и други видови легалне борбе за своја права којих се треба држати у овом погледу: петиције, обавештавање јавности о нелегалности поменутог пројекта, јавне трибине, дебате и округли столови, формирање аутентичних грађанских удружења за борбу против електронског тоталитаризма – битно је да одговор дамо саборно. За решавање овог проблема морамо се користити свим законским могућностима, баш као што су то чинили хришћани првих векова. Најбоље би било имати могућност избора односно необавезност замене старих личних карти због приговора савести, као у случају цивилног служења војног рока. Дигитални изазов 21. века је пред нама – нисмо га ни хтели ни бирали. Али одговор на њега морамо дати, поштујући законе Божије и људске, јер то је наш суд пред Богом и пред ближњима.
Аутор : Оливер Суботић,
текст преузет из књиге “Човек и информационе технологије”