У потрази са српским Тороом
13. 6. 2006. Политика
ИЗА ОГЛЕДАЛА: НОВЕ ЛИЧНЕ КАРТЕ КАО ПОВОД
Главни разлог за страх јесте нетранспарентност. Ви са собом морате да носите документ у коме уопште не знате шта пише. Али, зар не верујете сопственој држави? Наравно да не верујемо!
„То од нас тражи ЕУ”. „Сви у Европи то већ имају”. Са ове две реченице у Србију можете увести било коју глупост. Рецимо, да деца не смеју да седну на клацкалицу без заштитног шлема за главу. Или да, пре но што узберете воћку, морате дрвету да убризгате анестетик.
Последњи пример су нове личне карте. Тврдило се да су електронске личне карте услов за укидање виза Србији и да већ све земље у окружењу то имају. Онда су неке религиозне групе и радикали показали да ништа од тога није тачно. Нико не везује укидање виза Србији са стављањем чипа на личне карте, а земље у окружењу имају пластификоване, али не и електронске исказнице.
Сада се, међутим, вели да је ово сјајна прилика да Србија буде прва у модернизацији и да се само мрачне и ретроградне снаге боје овог унапређења – као што су се некада бојале железнице или радија. Полако, господо, ствари нису баш тако једноставне. Да су електронске личне карте толико сјајна и непроблематична ствар, како нам се сада представља, не би се чекало на Србију да их прва уведе. Железница и радио су се тицали добре воље појединаца, а овде држава уводи обавезу сваког ко је старији од 16 година да са собом носи чип, из кога, опет, само полицајац или неки државни службеник може да ишчита одређене податке. И то онда више није страшило само за религиозне групе и радикале, то је нешто што диже косу на глави и сваком искреном либералу.
Главни разлог за страх јесте нетранспарентност. Ви са собом морате да носите документ у коме уопште не знате шта пише. Али, зар не верујете сопственој држави? Наравно да не верујемо! Прво, свако од нас је био сведок грешака администрације. Те грешке су макар биле белодане, и човек је некако могао да тражи да се исправе. Како сада да знате да се у вашем чипу неће поткрасти нека грешка – рецимо, податак да сте вишеструки убица? Треба ли да вас десет полицајаца, који су вас легитимисали, измалтретира да бисте тек онда схватили да нешто са вашом личном картом није реду?
Али, такви подаци неће ни стајати на чипу. Неће? Како то можемо да знамо? Зато што ће тако писати у закону? Ма хајдете, молим вас! Можда садашња власт искрено верује да ће се држати закона и на чип стављати само оно чега већ има у постојећим личним картама. Али, свако коме памћење досеже даље од прекјуче зна да нема ствари коју овде власт није злоупотребила – само ако је то могла. Српска историја је пуна пустолова, частољубаца, грабежљиваца и неурастеника, који су се домогли државне власти и од ње направили злочин. Шта нам јамчи да буквално већ сутра неко од таквих неће поново завладати Србијом? Погледајте само све оне политичке десперадосе који, испуњени мржњом и манијом величине, стоје на улазу у наше политичке установе и отворено прете својим „гвозденим метлама”? Па зар мислите да ће се они моћи уздржати? И да нам неће, необуздани јавношћу и транспарентношћу, у чип ставити и нешто више од ЈМБГ и отиска прста – нешто што ће нам бескрајно отежати и затровати сваки додир са државом и администрацијом?
Ако неко о томе има било каквих илузија, то је његова ствар. Али, не може све остале терати да учествују у његовим илузијама. Ко воли такве, „модерне” личне карте нека их слободно узме. Али, нека не тера и оне који их се плаше да их морају имати. Ако и за одлазак у војску постоји алтернатива, не видим зашто се и овде она не би могла дозволити? Зато што је неко, пре три године, без тендера и закона набавио опрему вредну 100 милиона долара, па је сада полицији жао да толика опрема стоји неискоришћена? Нека стоји, то је мања штета од страха грађана да је поново на помолу тоталитарна држава – само овога пута технички много напреднија и моћнија.
А ако се у садашњем облику овај закон ипак усвоји, неће нам преостати ништа друго до да се сетимо старог либералног хероја Дејвида Тороа. Он је сматрао да је лична слобода толико неприкосновена, да је боље отићи у затвор него ли се покорити закону који је угрожава. И отишао је у затвор. Тако је настао појам грађанске непослушности. Овдашњи квазилиберали често су махали тим појмом. Али, наравно, у затвор нису одлазили. Сада је ред на истинске либерале. Неко мора да оде у затвор да би ово друштво схватило суштину либерализма. Ко ће бити српски Дејвид Торо? Слободан Антонић Политички аналитичар