Privatnost, na izvol’te
NIN Broj 2900 27. 07. 2006.
Zašto ovaj zakon o elektronskoj identifikaciji nije usaglašen sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti iz 1998, kada već nije donet nov zakon o privatnosti koji je morao da prethodi Zakonu o ličnoj karti?
Predsednik Boris Tadić je potpisao Zakon o ličnoj karti. A nijedan njegov savetnik nije stigao da mu kaže da, recimo, u jednoj policijskoj stanici u Srbiji obrazovni profil zaposlenih izgleda ovako: srednja škola unutrašnjih poslova – 15 radnika, vojna škola – 1 radnik, tehničar za izradu kablova – 2 radnika, mašin-bravar – 6 radnika, poljoprivredni tehničar – 3 radnika, mašinski tehničar – 5 radnika, saobraćajni tehničar – 1 radnik, metaloglodač – 2 radnika, automehaničar – 2 radnika, stakloduvač – 1 radnik, rudarski tehničar – 3 radnika, turistička škola – 1 radnik, nema nikakvu diplomu – 12 radnika. Da li se Boris Tadić, aminujući smart čip identifikaciona dokumenta u Srba, upitao možda jesu li ti ljudi spremni da primene najsavremeniju tehnologiju, kad se to nisu upitali pre njega ni Vojislav Koštunica ni Dragan Jočić a ni Skupština Srbije? Da li se, od takve stručne školske spreme, može očekivati pravilna primena smart čip sistema, kad ne može da se računa ni na pristojne šalterske službe za rad sa građanima, stolice, stolove, uniforme, automobile…
To bi, recimo, bilo jedno od najprostijih, čisto tehničkih pitanja zakonodavcima, koje je na tribini o elektronskim ličnim kartama prošle nedelje postavio i generalni inspektor MUP-a Srbije Vladimir Božović.
Malo složenije pitanje bi bilo: zašto ovaj zakon o elektronskoj identifikaciji nije usaglašen sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti iz 1998, kada već nije donet nov zakon o privatnosti koji je morao da prethodi Zakonu o ličnoj karti? Jer bi baš taj zakon morao da odredi ko, kada, zašto i pod kojim uslovima sme da upotrebi informaciju o ličnosti iz baze podataka? Da i ne pominjemo, ovog puta, kako je moguće manipulisati nacionalnom identifikacionom bazom podataka i zašto nije bilo stručne rasprave o kontrolisanju podataka o ličnosti (videti prošli broj NIN-a).
Nego, da li su srpski zakonodavci ikad četovali na Internetu? Jer, ako jesu, i ako su za to koristili neke od najpoznatijih čet-programa kao što su ICQ ili MSN Messenger nisu mogli a da ne primete opciju Appear Offline (u slobodnom prevodu: možda i jesam na netu al’ sam nevidljiv). A šta to znači? Da ama baš svako na ovoj planeti i ama baš uvek ima pravo da odluči hoće li biti dostupan za druge dok surfuje po netu. Kao i da li će i koje podatke o sebi upisati pri registraciji na nekom od čet-programa. Da li će uopšte hteti da koristi Internet, sluša radio, gleda televiziju… To je neprikosnoveno pravo svakog živog čoveka na tzv. offline, pravo na privatnost, više od Internet bontona. Međutim, odmah će se javiti i oni koji uvođenje ovih elektronskih identifikacionih dokumenata povezuju sa borbom protiv terorizma, pored koje elektronski, pa ni bilo koji drugi bonton ne važi. Mada sva ozbiljnija sociološka istraživanja u svetu pokazala su da efikasnija borba protiv terorizma ne zavisi od elektronskih dokumenata, te da će terorista biti terorista i sa čipom i bez njega.
Nešto je drugo posredi. “Krađa identiteta” plus elektronska mafija, koja je svakim danom u porastu, baš u zemljama u kojima ne postoji lična karta kao identifikacioni dokument. Na prvom mestu reč je o SAD i Velikoj Britaniji. Otud potreba da se građani što preciznije identifikuju ako ni zbog čega drugog a ono da im neki haker desetogodišnjak ne skine sav novac sa bankovnog računa.
Nikola Marković, predsednik Društva za informatiku Srbije, reći će da je suštinsko pitanje sloboda: “Onima koji žele da žive u informacionom društvu, to treba omogućiti. Da koriste mogućnosti elektronskog poslovanja, da putem Interneta dobiju razne potvrde, uverenja, izvode iz matične knjige rođenih, da plate porez, da vide kolike su im poreske obaveze…” Da li je za to neophodno da postoji ovakva čip kartica? „Nije. Postoje zemlje koje sve to imaju, ali nemaju čip karticu. Sa postojanjem čip kartice sve je lakše. Društvo za informatiku nije generalno protiv elektronske identifikacije. Ali, tražimo da postoji siguran mehanizam zaštite tih informacija i da postoji pravo građanina da ukoliko ne želi da koristi te mogućnosti elektronskog poslovanja, da to i ne radi. Postoje ljudi koji imaju pravo da misle da savremene tehnologije ograničavaju neka njihova prava i slobode.”
Jedno od fundamentalnih prava koje je predviđeno Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti iz 1998. godine, jeste da se podaci o građanima mogu prikupljati isključivo na osnovu zakona, propisa koji donosi Skupština. Ne postoji drugi propis kojim se može uvesti obaveza da građanin daje neke podatke o sebi. Dakle, to nije ni podzakonski akt, to nisu uredbe koje donosi vlada, to nisu akti ministra, ne postoji drugi osnov po kome mogu da se prikupljaju podaci ni drugi osnov po kome bi podaci o građanima mogli da se daju nekom drugom.
Takođe, podatke je moguće prikupljati po slobodno izraženoj volji građana u pismenoj formi, u kojoj je on saglasan da se prikupljaju još neki podaci o njemu.
Marković, koji je te 1997. godine bio na čelu ekspertskog tima koji je pisao ovaj zakon, dodaje: “U članu 2 Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, kaže se da se lični podaci mogu prikupljati, obrađivati i koristiti samo za svrhe utvrđene zakonom, a u druge svrhe na osnovu pismene saglasnosti građana. To je osnovno opredeljenje koje imate u svim evropskim zemljama. U članu 28 Zakona o ličnoj karti, međutim, piše da se podaci mogu dati subjektu koji traži podatke na osnovu zakona ili drugim propisom, a drugi propis već – nije zakon. Time se direktno krši Zakon o zaštiti podataka o ličnosti. Dalje, piše da se podaci mogu dati i subjektu koji traži podatke a ti podaci su mu neophodni za rešavanje poslova iz njegove nadležnosti. Eto koliko se samo tu odustalo od jednog osnovnog prava građana na privatnost. Samo zakonom se mogu utvrditi podaci koji će se voditi o građanima. Ne može ministar da izmisli da će se pored tih podataka voditi i još neki. Samo zakonom se definiše koji podaci se mogu voditi, i samo zakonom se može utvrditi ko obrađuje te podatke i ko sme da ih koristi. Zakon o ličnoj karti je suprotan načelima o privatnosti građana. I takav zakon o zaštiti podataka o ličnosti, iz 1998, i za koji kažu da je zastareo, inovativan je u poređenju sa onim što predviđa Zakon o ličnoj karti.”
Građanin ima pravo da zna i u kojim zbirkama ličnih podataka se nalaze podaci koji se odnose na njega, koji se podaci o njemu obrađuju, ko ih obrađuje, u koje svrhe i po kom osnovu. Ko su korisnici ličnih podataka koji se odnose na njega. Građanin može da zahteva od odgovornih za zbirke podataka obaveštenja o postojanju zbirki podataka o njemu, uvid u podatke, ispravku netačnih podataka, brisanje podataka koji nisu tačni, a koji su uneti o njemu, zabranu korišćenja netačnih podataka, zabranu korišćenja podataka i zbirki podataka ako se ne koriste u skladu sa zakonom. “Nadležni organ” koji je zadužen za bazu podataka, dužan je da tako postupi. U tom istom zakonu piše da postoje posebne kategorije podataka, a to su podaci o rasnom poreklu, o nacionalnoj pripadnosti, o religioznim i drugim uverenjima, političkim i sindikalnim opredeljenjima, seksualnom životu. Ovi podaci se mogu prikupljati isključivo uz pismenu saglasnost građana. “U međuvremenu, od donošenja ovog zakona prošlo je osam godina, a norme zaštite privatnosti su značajno evoluirale. Tako da je ovaj zakon velikim delom i zastareo. A i ovakav kakav je, kod nas se ne primenjuje nego se krši. Mi smo više puta imali inicijativu kao društvo da se ovaj zakon inovira. Predstavnici mnogih ministarstava kažu: to je zakon iz 1998. godine, to ne valja ništa, mi ćemo da napravimo novi. A nikako da naprave novi”, zaključuje Marković. Umesto novog zakona o privatnosti usvojen je Zakon o ličnoj karti koji privatnost sve vreme krši. Zato će neke NVO, na čelu sa nevladinom organizacijom “Za život bez žiga”, podneti tužbu Ustavnom sudu. No, kako bilo da bilo, novu ličnu kartu sa ugrađenim čipom građani Srbije počeće da dobijaju od kraja januara 2007. godine. Zamena starih ličnih karata trajaće pet godina.
Nije ovde reč, kako bi Žarko Korać to napisao, “o protivljenju svakom obliku izgradnje Srbije kao moderne države”, ovde je reč o pravu na izbor. Kao što je to pravo kad su elektronska dokumenta u pitanju dato i Švajcarcima i Portugalcima i Hrvatima i Slovencima… Kad smo kod izgradnje moderne države, retki su srpski vladari koji su to činili od temelja.
Srpski temelji nisu u čipovima, nego, još uvek, u Hagu i Kosovu.
Zora Latinović