Кад БИА „четује”
ПОЛИТИКА 29. јул 2008.
Кад БИА „четује”
Слободан Марковић: Документ је шок за провајдере. Не само због скупе опреме, коју морају да набаве о свом трошку, већ и због психолошког ефекта пред клијентима који стичу утисак да они „раде за БИА или МУП”
Четовање на Интернету, разговор преко „скајпа” (визуелна и аудио комуникација преко глобалне мреже) или слање обичног и-мејла однедавно су под јасно прецизираним надзором служби безбедности Србије. Републичка агенција за телекомуникације (Рател) недавно је прописала „Техничке услове за подсистеме, уређаје, опрему и инсталације интернет-мреже” који су ступили на снагу 12. јула ове године.
Провајдери, пружаоци интернет-услуга, дужни су да воде уредну документацију о корисницима услуга, да „надлежним државним органима за електронски надзор” омогуће пасивни мониторинг интернет-активности у реалном времену (у сваком тренутку), доставе корисничка имена и електронске адресе клијената, IP адресе (адреса корисника услуга код провајдера), МАC адресе (појединачна идентификација сваког рачунара) и пресретање саобраћаја на „peer to peer” мрежама (контрола скидања музичких и видео садржаја). „Технички услови” налажу провајдерима и да „надлежне органе” упознају и са начином заштите података о корисницима.
Техника за поменуте намене смешта се у просторијама надлежног државног органа овлашћеног за електронски надзор и/или у посебним просторијама у оквиру телекомуникационих центара, које обезбеђују и опремају јавни телекомуникациони оператори, наводи се у „Техничким условима”. Сву опрему, неопходну за ове захтеве, морају инсталирати о свом трошку, а сваки пружалац интернет-услуга мора да одреди по једног запосленог задуженог за контакт са „надлежним органима”, с тим што се то кадровско решење реализује уз сагласност „државних органа”.
– Реч је о чисто техничком упутству. У свету се пред судовима све чешће користе докази прикупљени контролом Интернета и електронске поште, па се ова област уређује и код нас. У суштини, мере таквог надзора су законски регулисане као и надзор других комуникација, попут прислушкивања телефонских разговора или контроле класичне поште. У сваком случају, за такве мере обавезан је судски налог и то истражног судије или Врховног суда, зависно од тежине кривичног дела на које се сумња. У јавности, када се помену мере надзора, одмах се помисли на злоупотребе које су могуће у свакој од поменутих области. Закон је јасан, за злоупотребу прислушкивања, контроле Интернета или електронске поште постоје кривична одговорност и санкције – каже Милан Шкулић, професор кривично-процесног права на Правном факултету у Београду.
Председник невладине организације Центар за развој Интернета Слободан Марковић, иначе и члан међународне интернет-организације ICANN, сматра да је Рател непотребно пожурио са објављивањем документа који је, како каже, „шок за провајдере”. Не само због скупе опреме коју морају да набаве о свом трошку, већ и због психолошког ефекта пред клијентима који стичу утисак да они „раде за БИА или МУП”, али и зато што нема ни речи о заштити приватности грађана који немају проблема са законом.
– Уопште није спорно да ли електронски надзор треба да постоји или не, свима је јасно да се држава мора борити против злоупотреба Интернета као што су, на пример, дечја порнографија или тероризам. У свету су расправе на ову тему покренуте после терористичких напада у САД 11. септембра 2001. године. Ако сличну дебату нисмо покренули после атентата на премијера, не видим зашто је то питање баш сад пресечено тим актом Ратела? Одговорно тврдим да ниједан од око 160 провајдера, колико их има у Србији, није консултован. Да је било консултација, округлог стола или да је бар послато циркуларно писмо дошли би до неког прихватљивог решења – каже Марковић.
По његовом мишљењу, Рателови „Технички услови” спорни су, јер предвиђају увођење потпуно аутономног система за надзор, који се може активирати без знања провајдера, али и зато што сви трошкови падају на терет пружаоца инернет-услуга. У Италији, на пример, држава сноси трошкове надзора. Можда би за Србију било прихватљиво и да провајдери сносе трошкове надзора, а држава анализе Интернет саобраћаја. Али то се, како каже Марковић, није могло разматрати, јер није било расправе на ову тему.
Рател се јуче огласио саопштењем, које је потписао председник Управног одбора професор Јован Радуновић, у коме се каже да „Технички услови” и слични недавно донети документи представљају подзаконска акта и дефинишу искључиво техничке аспекте које је дужан да испуни надпровајдер, док остали провајдери не подлежу прописаним обавезама.
Заштита приватности је садржана у вишем акту, Закону о телекомуникацијама, где, у ставу 1 члана 55, стоји: „Забрањене су све активности или коришћење уређаја којима се угрожава или нарушава приватност и поверљивост порука које се преносе телекомуникационим мрежама, осим када постоји сагласност корисника или ако се ове активности врше у складу са законом или судским налогом издатим у складу са законом”. Обавезе јавних телекомуникационих оператора такође су дефинисане ставом 5 члана 54 ЗОТ: „Јавни телекомуникациони оператор је дужан да надлежним државним органима омогући приступ и анализу података…, у складу са законом”, и ставом 2 члана 55: „Јавни телекомуникациони оператор је дужан да као део система, о сопственом трошку, оформи подсистеме, уређаје, опрему и инсталације за законом овлашћени електронски надзор одређених телекомуникација”, наводи се у саопштењу Ратела у коме се истиче да су „Технички услови…” донети искључиво у циљу заштите од тероризма и криминала.
Милан Галовић
[објављено: 29/07/2008]
http://www.politika.co.yu/rubrike/Drustvo/Kad-BIA-chetuje.sr.html