Профил на тањиру
Нин број 2999, 19.06.2008.
Профил на тањиру
Ко и под којим условима сме да нам затражи мало крви или пљувачке за ДНК анализу?
Да је Бранислав Вукадин заправо хашки оптуженик Стојан Жупљанин утврђено је ДНК анализом. Тако што је биолошки материјал човека који се представио као Бранислав Вукадин упоређен са раније узетим биолошким материјалом родитеља Стојана Жупљанина. Кад је то “раније” узет биолошки материјал родитеља, јавности није познато. Као ни начин на који је то урађено. Жупљанина су ухапсили МУП Србије и БИА и привели га коме треба. Истражном судији Већа за ратне злочине Окружног суда у Београду. ДНК анализа је урађена у Националном криминалистичко-техничком центру МУП-а Србије. Сви кажу да је та ДНК лабораторија (постоји од прошле године) једна од четири најсавременије у Европи. Запослени тамо могу да уђу само помоћу магнетних картица, обучени у специјална одела. У тај, за наше прилике СФ од лабораторије, отишло је скоро два и по милиона евра Европске агенције за реконструкцију, Шпанија је дала донацију од 120.000 евра, а Влада Србије 700.000 евра.
Поред ове, у Србији раде још четири ДНК лабораторије. Институт за судску медицину Медицинског факултета у Београду, БИА, Институт за судску медицину у Новом Саду и Биолошки факултет Универзитета у Београду имају, такође, своје ДНК лабораторије и немају никакву могућност да размењују податке, ни међусобно ни са лабораторијом МУП-а Србије. Зато што Србија још увек нема национални ДНК регистар, архиву генетских отисака у којој би, бар према Нацрту закона о националном ДНК регистру требало да се нађу само ДНК профили осуђених лица и то на казне затвора више од једне године, али и малолетника који су осуђени за најтеже облике кривичних дела. Прва верзија овог закона написана је 2004. и још чучи у некој фиоци Министарства правде. Негде је запело. Елем, док се у новој влади у Србији не договоре ко ће да управља будућим националним ДНК регистром, јер изгледа да је ту “запело” у доношењу закона (МУП би ДНК регистар хтео за себе, а ни Институт за судску медицину није равнодушан) ваља и у Србији поставити питање: Ко и под којим условима сме да нам затражи мало крви или пљувачке за ДНК анализу? Да ли је то добровољно или се мора? И кад се мора?
Како код нас још увек не постоји закон о заштити генетичке приватности, нема нам друге него да верујемо држави без закона. Или оним законима који постоје. А то значи да је све о узимању биолошких узорака и осумњичених и њихових сродника, записано у члану 131 Законика о кривичном поступку. Драган Обрадовић, председник Окружног суда у Ваљеву, и председник радне групе за израду закона о националном ДНК регистру, и сам истиче неопходност доношења закона о заштити генетичке приватности. Осврћући се на случај Жупљанин, каже: „Од поменутих лица могуће је узети биолошки материјал (узорак крви) ради анализе и утврђивања других чињеница везаних за кривични поступак и без њиховог пристанка, изузев ако би због тога наступила каква штетна последица по њихово здравље. Те радње се предузимају само по наредби надлежног суда, према одредбама Законика о кривичном поступку.” Опирали се дакле или не, ако хоће да вам узму крв, узеће је.
У свету је, међутим, главни предмет расправе: Ко је власник јединственог ДНК профила појединац или држава? Александар Павић, председник Удружења грађана за живот без жига подсећа да је одлазећи председник Сједињених Држава Yорџ Буш недавно потписао закон о генетском профилисању деце. То значи да ће се бебама које се буду рађале у Америци одмах узимати генетски подаци: “Биће обележено и до 200 различитих маркера. То је еугеника. Стварају се предуслови за то”, каже Павић. У Минесоти, у Сједињеним Државама, рецимо, родитељи су се узбунили зато што је држава одлучила да узме око 800.000 ДНК узорака – деци, а од тога 42.000 узорака је, потпуно неовлашћено, употребљено у сврхе научних испитивања. Дозвола од родитеља, није тражена.
У Великој Британији, додаје он, већ постоје НВО које хладнокрвно говоре о томе како децу треба профилисати, и у анализама гена тражити оне који “потврђују” склоност насиљу или било какво проблематично понашање. Павић: “Циљ је мапирање живота сваког појединца пре пете године. То је будућност коришћења генетског материјала. У овако несређеној држави каква је наша, избушеној домаћим и страним службама, ниједна централизована база са таквим, најинтимнијим подацима за сваког човека не може да буде безбедна. Док год је овакво расуло у држави где се не поштују закони, где влада крши сопствене законе сваки дан, ни најбољи закони не могу да заштите ничију приватност.” Павић упозорава да увек све почиње безазленим мотивима. Рецимо, уграђују се чипови у пацијенте с Алцхајмеровом болешћу. Па људима запосленим у компанијама које захтевају високу безбедност. У оваквом свету у ком не постоји транспарентност коришћења личних података нико не може да зна где ће ти подаци да заврше. Павић: „Невладине организације дижу буку због нетранспарентности коришћења личних података у европским институцијама. А ЕУ би требало да буде на врху светске пирамиде у заштити и поштовању личних података и приватности. Шта то значи за државу каква је Србија? Како то тек овде да буде транспарентно? Како да будемо сигурни да сутра наши генетски подаци неће завршити у некој држави, на пример у ЕУ, наводно по принципу размене података ради неке полицијске истраге? И та полицијска истрага не мора да се заврши позитивно, а ваши генетски подаци су неком грешком рецимо отишли у Европу? Имају вас на тањиру.” Како?
Павић подсећа на пројекат за нови амерички век који је донет почетком 2000. у чијем састављању су учествовали главни неоконзервативци у Вашингтону, међу њима и Пол Волфовиц. Пројекат подразумева одржавање америчке доминације у 21. веку, и у том документу дословце стоји да се предвиђа коришћење биолошког оружја које циља на генотипе. Ту, црно на бело пише да се о таквом оружју мислило још пре десетак година. Занимљив је и податак да је маја прошле године Русија забранила извоз биолошког материјала. Забрану је потписао Владимир Путин. “На основу генетског профила народа на једном подручју лако је направити биолошко оружје против тог народа”, каже Павић, “а Руси то знају.”
У Шведској, на пример ДНК регистар постоји само за кривична дела из области сексуалног криминалитета. Ни за шта друго. У Великој Британији пак, и још неким земљама, свако ко је приведен од стране полиције, узеће му се брис из уста. За пљување на улици, на пример. Зато Британци имају највећу базу података, око пет милиона узорака. Познат је случај два Британца која су тужила Велику Британију Бриселу, пошто им је полиција узела ДНК податке, ваљда због брзе вожње или што нису имали појас за воланом. Они сада траже да им се избрише ДНК профил из националне ДНК базе. Чека се одлука Брисела.
Генетичар др Оливер Стојковић, руководилац ДНК лабораторије Института за судску медицину, каже да је радна група за израду закона о националом ДНК регистру балансирала између реалних потреба, с једне стране да се узму, чувају и анализирају узорци од свих лица која потенцијално имају шансу да оставе свој биолошки материјал на месту злочина, реалних могућности нашег друштва да финансира ове анализе, с друге стране, и обавезе да се заштити право на генетичку приватност сваког појединца с треће стране. Из полицијске перспективе, каже он, идеално би било да се од сваког човека узме ДНК узорак јер тада ниједан траг нађен на лицу места не би остао неразјашњеног порекла. Али то не само да је скупо, него је и опасно за сваког грађанина понаособ, рећи ће др Стојковић, који је написао прву верзију овог закона.
Човек који је измислио ДНК анализу у форензици, Алек Yефриз, професор генетике на Универзитету Лајкестер у Великој Британији, један је од најватренијих противника приче о ДНК типизацији комплетне популације. Др Стојковић: “Ако држава има ваш генетски материјал то вас чини осумњиченим за било које кривично дело које се деси у тој држави. Могуће да се ваш биолошки материјал сасвим случајно нађе на месту злочина или на неком предмету који се доводи у везу, против вас се након тога подиже кривична пријава, јер се ваш биолошки материјал нашао ту. И до почетка суђења ви сте у затвору, док не докажете да нисте у вези са тим конкретним кривичним делом. При том, те базе података су компјутерске базе. Могућа је грешка у анализи, откуд знате да се неће направити компјутерски баг који неће баш ваш профил изједначити с профилом који је нађен на месту неког злочина?”
Зато је у Нацрту закона предвиђено више мера предострожности. Баш због могућности евентуалне злоупотребе, или грешке. База података са ДНК профилима од људи који су осуђени за одређена кривична дела у себи нема никакву идентификациону ознаку, а то значи да човек који претражује ту базу не може аутоматски да сазна чији је то узорак. Може само да сазна да ли се биолошки траг на месту злочина подудара са неким из базе. Да би ушао у другу базу где стоје идентификационе ознаке сваки ДНК профил из прве базе мора да има наредбу тужиоца. То штити права људи који су, након што су одлежали казну у затвору, постали слободни људи. С друге стране, узорци који се узимају за ДНК анализе могу се користити само за конкретне ДНК анализе у циљу идентификације биолошких трагова у кривичним делима и ни за шта друго. Тако се, каже др Стојковић, штити генетска приватност и објашњава: “Јер, шта ако у тестирању починиоца кривичног дела некоме падне на памет да уради анализу на Хантингтонову болест, која се јавља са симптомима око 35. а човек умире између 45. и 50. године? Реч је о неуролошкој болести у чијем развоју оболели веома пати. Ако човеку од 25 година и извршио је кривично дело због којег је одлежао затворску казну саопштите тај податак о будућој болести за коју нема лека, он тек тад може да крене у криминал. То су све опасности везане за злоупотребу генетичких информација. Санкције за спровођење таквих анализа су строге. Ми смо их предвидели законом. Да би тај закон био спровођен на начин да штити генетичку приватност грађана читав систем мора да буде транспарентан и под цивилном контролом. Трудили смо се да закон буде рестриктиван. Лична грађанска права су важнија од интереса друштва да пронађе починиоца кривичног дела. Не мислим да ако нисам осумњичен, треба да будем прислушкиван, испитиван на полиграфу или на ДНК анализи”, рећи ће др Стојковић.
Међутим, важно је да све лабораторије у Србији буду компјутерски умрежене у национални ДНК регистар, додаје он: „То би у значајној мери могло да допринесе расветљавању кривичних дела”.
Председник Окружног суда у Београду Драган Обрадовић, каже да модерне лабораторије поред МУП-а и Института за судску медицину у Београду, имају и новосадски Институт за судску медицину, као и БИА: “Међутим, база података са ДНК профилима требало би да се налази у Агенцији за вођење ДНК регистра која би била независна од министарстава правде и полиције. Било би то посебно правно лице које успоставља и одржава ДНК базе података, врши упоређивање ДНК профила, пружа стручну помоћ форензичким ДНК лабораторијама и обавља друге послове утврђене Законом. А надзор над радом Агенције обављало би Министарство правде.”
Постоје и друге идеје које долазе из МУП-а, додаје др Стојковић, да такав национани ДНК регистар буде унутар полиције. Стојковић: “Аутори овог закона, а посебно генетичари, мисле да не би требало да иста институција која хапси, прикупља доказе против осумњиченог, истовремено и вештачи те исте доказе. Још само кад би доносила пресуде! Исто министарство би било укључено у цео процес од почетка до краја.” Ипак, он подсећа да у неким земљама ти национални ДНК регистри јесу унутар Министарства полиције, као што је случај с регистром Еф-Би-Аја у Америци: “Ми нисмо земља те врсте демократије. Уколико сам ја некад направио кривично дело, па се на основу тога мој узорак ДНК чува, не бих волео да се он чува у полицији него у некој независној установи. То ће бити увек приговор адвоката, полиција која је прикупила трагове уједно их је анализирала и написала налаз.” Као и у случају Стојана Жупљанина. И Жупљанинов адвокатски тим је уложио жалбу.
Е сад, од поделе министарских ресора заправо зависи ко ће “погурати” овај закон и под чијом ће ингеренцијом бити национална база генетских отисака. То би могла да буде и МУП-ова лабораторија, али и ДНК лабораторија Института за судску медицину Медицинског факултета, која данас није ни у надлежности српског правосуђа ни у надлежности МУП-а. Занимљиво је и то што МУП-ова лабораторија не наплаћује вештачења (за разлику од Института у којем свако вештачење кошта 8000 динара), па тако, у последње време, има и највише посла. Судови у Србији углавном вештачење препуштају МУП-овој лабораторији. И наравно да та вештачења нису бесплатна. Плаћају их порески обвезници Србије.
Има у “Лутајућем Бокељу” Николе Маловића, једна сјајна епизода у којој некакви “туристи” иду по селима у залеђини Боке и кад виде девојке приђу им и диве се њиховој коси. Чак их питају да ли би могле да им дају увојак своје косе. И оне, простодушне, дају. А ти узорци после заврше у страним лабораторијама за профилисање народа на том подручју…
Силеџије воле сир?
Ген за насиље, не постоји. Пронађени су, међутим, гени који су у одређеним варијантама присутни код људи који су склони насилном понашању. Касније се установило да исти тај ген имају људи који воле да једу сир, на пример и пију кафу. Онда се поставља питање, па добро, да ли је то ген за агресивност или ген за једење сира? Или су људи који једу сир агресивни? „Не, наравно. Реч је о гену који утиче на неке неуротрансмитере у мозгу. У једном тренутку дошло се до закључка да људи склони насиљу имају конкретну варијанту тог гена, али то није ген за насиље, то је ген за један ензим укључен у метаболизам неуротрансмитера. То не значи да су људи који имају конкретну варијанту тог ензима потенцијалне убице, нити да ће сигурно уживати у сиру. Заиста, постоји јаснија веза између потребе за сиром и тог гена него између насилног понашања и тог гена. У сиру има нешто што људи с конкретном варијантом тог гена из неког разлога воле. У случају насилног понашања та веза је много слабија”, каже др Оливер Стојковић, руководилац ДНК лабораторије Института за судску медицину.
У Институту за судску медицину се не раде клиничко-генетичке анализе, него само судско-медицинске. Могуће је, међутим у Институту утврдити да ли сте носилац рецимо гена за глувоћу. Ако јесте, и ако је отац вашег детета такође носилац гена за глувоћу онда постоји 25 одсто шансе да ваше дете буде потпуно глуво. У овом тренутку постоји 6000 наследних болести за које се зна наследна основа. И ниједна лабораторија на свету не ради анализе за свих 6000 наследних болести.
„ДНК анализом може да се утврди са одређеном мањом или већом сигурношћу етничко порекло, склоност ка одређеном типу понашања, али то није предиктивно у тој мери да можете да будете сигурни да ће особа с одређеним генотипом управо да има такво понашање”, каже др Стојковић. Зато што су практично све особине понашања (алкохолизам, хомосексуалност, агресивност, интелигенција…), само одређеним процентом генетски детерминисане, а детерминисане су и средином и интеракцијом гена и средине. Тако, може да се добије резултат да на особу која је тестирана са 75 одсто на њено понашање у вези с алкохолизмом утичу гени, са десет посто то што је живела у алкохоличарској средини, а са пет посто интеракција ова два фактора.
Зора Латиновић