За живот без жига

Преузето са сајта Српског сабора Двери http://www.dverisrpske.com/internet_nedeljnik/UN_protiv_velikog_brata.htm

– Саопштење за јавност Српског сабора Двери –

У светлу полемике која се у нашој јавности интезивно водила и која се још увек води несмањеном жестином поводом увођења нових биометријских личних карти и здравствених књижица са бар кодом (а све у контексту ширег утицаја информационих технологија на човекову безбедност, приватност и слободу), указујемо на најновији, врло важан документ УНЕСКО-а, који је посвећен могућностима модерних информатичких технологија и ризицима које оне са собом носе.

Зашто је овај документ, чије изводе овде преносимо, битан? Пре свега због тога што се директно тиче најважнијег аспекта човекове личности, а то је његова слобода, и готово невероватним могућностима кршења исте злоупотребом коришћења модерних технологија (пре свега, последицама коришћња РФИД чипова, система за биометријску идентификацију и услуга за одређивање тачне локације). У документу се по први пут на јасан и недвосмислен начин указује на опасност од потпуне промене природе друштва какво данас познајемо, као и промене природе масовних друштвених покрета на ширем социолошко-геополитичком нивоу. Аутори поменуте студије указују да те промене иду у правцу стварања друштва тоталног технотроног надзора. Такође се у документу указује на опасност од потпуне контроле и надзора над појединцем, односно кршења људских права и слобода на нивоу појединачних личности. Овај докуменат је такође битан јер представља пионирски подухват на ову, до скора, табу тему, и то под окриљем тако важне институције као што су Уједињене нације (конкретно, Организација за образовање, науку и културу Уједињених нација – УНЕСКО).

Проблематизовање технолошког џихада

Друга ствар која је важна, а везана је за овај документ, јесте та да се све очигледније показује колико је пројекат увођења нових електронских личних карти и здравствених књижица са централизованом базом података у Србији, који је донет без јавне расправе, по својој природи опасан и резултат чистог политичког волунтаризма. То је спољашњи показатељ колико су били неозбиљни (да не употребимо неку тежу реч) аргументи „урбаног технолошког џихада“ у земљи Србији који је сваку критику на ову тему од стране слободољубивих интелектуалаца и удружења дочекивао на свој неолиберални идеолошки нож

Те урбане технолошке вехабије етикетирали су један такав критички дискурс као борбу лудиста против машина, као тежњу за повратак Србије у Средњи век, као део уобичајених теорија завере и томе слично. Ова студија показује и доказује колико је бесмислена та врста идеолошке острашћености и заслепљености која сваки вид критичког осврта на ову тему покушава угурати у познате клишее напредно-назадно, односно савремено-анахроно.

Сада наши домаћи политички и други технолошки екстремисти имају проблем са препорукама врхунских стручњака из Уједињених нација, које су у потпуном складу са свим оним што већ неколико година покушавамо да кажемо критикујући ове неразумне и крајње опасне нове политичке експерименте у нашој земљи. Етика и информационе технологије

УНЕСКО је објавио овај документ под насловом „Етичке имликације нових технологија“ (Еthical Implicatios of Emerging Technologies), посвећен последицама коришћења РФИД чипова, система за биометријску идентификацију и услуга за одређивање тачних локација. Брошуру су написали правници из САД и објављена је као део иницијативе „NGO Geneva Net Dialogue“ у којој се невладине организације изнеле своја становишта на Интернет форуму и скупу УН „World Summit on Information Freedom“. Резултати и закључци дијалога биће укључени у документ „Етичке димензије информатичког друштва“. Аутори указују да нове технологије омогућавају даље побољшање и заштиту људских права само ако се користе у складу с етичким начелима и смерницама. Међутим, аутори јасно и недвосмислено указују да постоји опасност да се РФИД биометрија и све веће коришћење модерних рачунара могу употребити, и да се већ употребљавају, и за надзирање људи. Дакле, не само да постоји таква опасност у смислу теоретске могућности већ се у студији указује да постоје конкретни кораци у стварању једног таквог антицивилизацијског пројекта. На пример, ако се нека особа може идентификовати и лоцирати у било ком тренутку помоћу наведених технологија и средстава, људи би могли да престану да се за људска права боре на демонстрацијама или да на неки други начин остварују право на слободно изражавање мишљење. Самим тим, у студији се указује да информатичка етика мора да осигура заштиту приватности и анонимност. Поред осталог, аутори истичу да „зрела“ етика информатичког друштва обухвата слободан приступ јавном, општем знању, као што је Wikipedia, и чување садржаја у отвореним форматима, као што је Open Document Format.

Саветодавни одбор за информатичку етику при УН

Аутори студије траже оснивање Саветодавног одбора у УНЕСКО-у, који ће политичаре саветовати по питањима информатичке етике. Сами саветници би требало да се ослањају на „заједницу технолошких стручњака“, чиме би био обезбеђен ниво заштите података. Аутори су навели драстичне примере кршења људских права и слобода, као што је то случај са слободним размењивањем и објављивањем података о путницима на летовима између САД и Европске Уније, а све под изговором борбе против тероризма, где је указано да је то процес у којем је у потпуности занемарено питање заштите података. Коначно, требало би усвојити општепримењивани етички кодекс за информатичке технологије, при чему као основу и смерницу треба прихватити Универзалну декларацију о људским правима, показује се у студији.

Дакле, да закључимо: У наше доба оштро се сукобљавају две визије будућности света, две концепције схватања човека и његове слободе. Једна, која се препознаје кроз синдром „спржене савести“ савремених владајућих елита. Та и таква визија будућности човечанства има за последицу остваривање тоталне технотроне контроле и надзора над људима у стилу Великог брата. Ту царује стари макијавелистички принцип да циљ оправдава средства. А циљ је нови, софистицирани робовласнички систем са новим, савременим робовима и новим, савременим робовласницима. Друга визија света, којој припадају и аутори поменуте УНЕСКО-ове студије, као и наше удружење, диже свој глас и указује на неопходност подизања свести по готово непојмљивој опасности по интегритет личности и њену слободу, а која се управо пред нашим очима одвија. На жалост, иако све присутнији, ови гласови су још увек „глас вапијућег у пустињи”, јер је мало оних који озбиљно схватају овај цивилизацијски вапај слободољубиве и стручне јавности.

У том смислу, Српски сабор Двери изнова, у светлу појављивања овог епохалног документа Уједињених нација, подсећа на грађанску иницијативу Српске православне цркве, слободољубивих интелектуалаца и удружења који сматрају да је неопходно хитно изменити Закон о личној карти, и то увођењем новог закона (дакле, уредба није довољан правни лек), и коначно донети закон о заштити приватности, у чијој би изради и јавној расправи тим поводом требало да буду укључене све релевантне стручне организације, Црква, НВО сектор и целокупна слободољубива јавност.

То више није само наша локална иницијатива, већ и глобална препорука надлежне стручне организације Уједињених нација.

У Београду, 23. марта 2007.

Управни одбор Српског сабора Двери