Изворни есеј: ОСЛОБАЂАЊЕ СОПСТВЕНЕ ДУШЕ
У мору технолошких, правних, политичких, етичких и других објашњења – а да су објашњења уопште и потребна већ говори о неслободи овог «демократског доба» - зашто не треба пристати на тотални надзор, било у виду чипованих личних карти, централних база података, надзорних камера, итд. оно најјаче, оно што једино на крају може донети слободу, јесу не објашњења већ разлози слободне личности која не пристаје на неслободу и својим деловањем то и показује. Слобода се прво мора изборити изнутра, а сјајни есеј Тијане Балетић преноси управо једно такво искуство. Слободне личности борбу никада не могу изгубити, а око ове најновије борбе за слободну Србију управо се такве личности и окупљају.
ОСЛОБАЂАЊЕ СОПСТВЕНЕ ДУШЕ
Тијана Балетић
Прошло је доста времена од како се нисмо среле. Сударајући се у тесном простору мога тела избегавале смо једна другу, правећи се да једна од нас не постоји. Да, моја душа и ја… И успевале смо у томе све до сада…
Ако се загледам дубље у прошлост, ако покушам да скинем ту паучину времена која је немилосрдно заробила моје успомене и која их је све ово време држала подаље од мене, сетићу се…
Сетићу се времена када смо моја душа и ја биле једно и када је цело моје биће обасјано енергијом тог јединства зрачило срећом, снагом и љубављу. То је било време када је моја душа прожимала сваки део мога бића, то је било доба када су све моје жеље биле кристалне, јасне, оне су сијале својим чистим сјајем чинећи тако необичну скупину чежње, мотива и снаге. Тада ми се чинило да могу да ухватим време, да могу да га укротим, да га прожмем свим својим жељама и борбом, да кроз њега гледајући у будућност ојачам себе у садашњости, да враћајући се у прошлост сагледам и ојачам себе у будућности… Остављајући тако за собом тренутак по тренутак, годину по годину, моја душа и ја у свом јединству прошле смо многим путевима на којима смо некад гледале непрегледна природна пространства која су нам удахњивала слободу и која су доносила тренутке када би све жеље постале стварност, када би се сва борба исплатила, а ми ојачане том новом снагом кретале бисмо даље, затим би стигле у сивило затвореног простора у коме ништа није било могуће, где је требало уложити огромну снагу, срушити зидове који су спутавали поглед и поново доћи до пространства… Тако су се смењивале срећа и туга чинећи цикличну бесконачност свог круга обавијеног исконским велом слободе.
Међутим, убрзо је наступило друго време… Полако се увлачило у мене, неприметно ми је одузимало жељу по жељу, ја сам гушила своју душу, своју личност, не бих ли му се прилагодила, не бих ли га умилостивила да ми остави онај унутрашњи склад, који је био извор моје енергије. Међутим, оно је немилосрдно настављало да вршља по мојој унутрашњости, да гази и да одбацује једну по једну жељу, које су се уз ужасну муку у мени гасиле и умирале. Тако је полако тонула и моја душа и одвајала се од мене кидајући нит по нит наше некадашње везе. Тада нисам схватала шта се то у мени збива и због чега се гушим, због чега тихо умирем са својим жељама, због чега моја мисао престаје да буде јасна, због чега је све оно што се некада чинило тако вредним и сјајним почело да бледи и да се губи у бескрају времена и простора. Моја спољашност је остала иста, непромењена за погледе околине, али унутра, унутра више ништа није било исто. Осећала сам да више не могу ухватити, нити укротити време, моја будућност и прошлост су постајале нејасне, недовољно издиференциране, стапале су се у некаквом сивилу и једино је постојала садашњост без некаквог јасног циља. То време ме је убацило у свој вртлог, у хаос своје неизвесности, у нешто чисто материјално које гуши и уништава сваки, па и најмњи одсјај духовности. Осећајући зло које је освајало све више људи, осећајући нелагодност због свег тог материјалног које је постало једини циљ живота, осећајући скученост због одузимања слободе мисли, покушавајући да то прихватим и усвојим као нешто што је на све могуће начине представљано као једино добро и исправно обележје новог доба, ја сам себе изгубила. Од тог тренутка моја душа и ја постале смо два странца који су један од другог скривали чак и погледе.
Застала сам испред цркве Светог Марка … Заправо стојим испред цркве Светог Марка. То је црква коју много волим, то је црква која ослобађа моје успомене на срећно детињство, на младост, то је црква испред које сам се поново срела са својом душом. Стојећи тако док се моје тело бори са налетима ветра и кише, док је време стало и док више ништа на овом свету за мене не постоји, ја осећам… Осећам како моја мисао постаје јасна, како се моја осећања ослобађају некаквих ужасних стега које су их толико дуго држале спутана и успавана, осећам како се у мени буди и усправља нешто толико племенито и лепо, нешто о чему је скоро забрањено причати, нешто што се не може контролисати, па самим тим и није пожељно као такво, нешто што ја називам слободом своје душе, своје личности. Да, после толико покушаја да ми је онеспособе, да је најпре успавају а потом и заувек униште, она се вратила. Вратила се да се уједини са мном , вратила се да ми покаже да ја без ње и нисам ја и да без ње постојим само као обична материја која бива обликована тренутном вољом владајућег дела света. А воља тог дела света, ех…она не само да жели да контролише и успава личност и дух и на тај начин донесе само несрећу, она жели да ограничи и некадашњи бескрај времена и простора и да га спута стајвљајући га под сопствени неизбежни и незаобилазни надзор. Размишљајући о силини тог надзора који се у најразличитијим облицима увлачи и осваја сваки слободан делић свега постојећег,једино јако, силно, једино које може да му се супротстави, да се бори, јесте наша јака и непоколебљива жеља да се никада не растанемо од слободе своје мисли и да никада не изгубимо оно најдрагоценије, нашу душу, нашу личност, једном речју себе.