За живот без жига

Чланак из часописа “Време” (18.1.2007. бр. 837, стр. 19) који преносимо врло је битан из три разлога:

1. Аутор се, осим чипа, осврће и на друге спорне моменте у новом Закону: “вишак података, као што су отисак прста или матични бројеви родитеља, обавезност ношења”… То су потпуно исправне замерке, што је још један разлог зашто Закон о личној карти или треба суштински променити или написати потпуно нов, тј. ако је лична карта уопште нужна као документ, о чему тек треба да се развије расправа.

2. Аутор врло детаљно описује како је нова лична карта требало да изгледа, као и сам чип на њој и његове садашње - и будуће сврхе.

3. Аутор потврђује оно што се преко овог сајта и на разним трибинама и скуповима од почетка тврдило: да је власт планирала да обједини све податке о грађанима на једном месту - на чипу од личне карте. Зато је и било потребно бавити се самим чипом, за који и сам аутор каже да је “најважнији део Закона о личној карти”. Притом, ништа од овога у самом Закону о личној карти није предвиђено – укључујући и дигитални цертификат (не дигитални потпис, како аутор погрешно наводи) - али је сада јасно да је Закон требало да буде тек први корак у правцу обједињавања свих података грађана на једном месту - што је сан сваке тоталитарне државе.

Дакле, централна база података, која није дефинисана ни једним законом, остаје кључ нашег занимања, као и матични бројеви, као “основа за прављење нове базе”. А то што, по аутору, “прикупљање података о грађанима на једном месту није новотарија” не чини ту ствар саму по себи добром. Напротив, поготову имајући у виду контекст времена - “средином седамдесетих” -  у којем је тај процес започет.

Такође нам је занимљиво и раскринкавање приче о наводном “унапређивању услова за послове електронске управе”, зашта е-лична карта уопште и није потребна, нити се користи у многим европским земљама где је е-управа развијена.

На крају, морамо да констатујемо и ово: чуди да ни овом ни многим другим ауторима нису превише занимљиви моменти који се тичу саме набавке опреме - три године пре доношења закона, уз бројна кршења многобројних законсксих процедура, по невероватној цени од 100 милиона евра.  И, после свог тог расипништва, по речима аутора, “не беше пара за компјутерске терминале”! Понављамо, по ко зна који пут, једно исто питање: Зашто се афера у самом средишту МУП-а Србије скоро никога из медија не тиче? И није ли “пут у срећнију будућност” заправо само служио као параван, по ко зна који пут, за нечије лично богаћење?

VREME

18.1.2007. br. 837, str. 19

NEČASTIVI U ČIPU Prikupljanje podataka o građanima na jednom mestu nije novotarija: sredinom sedamdesetih godina prošlog veka započet je slličan projekat uvođenjem jedinstvenog matičnog broja građana.

Zakon o ličnoj karti, usvojen sredino prošle godine i koji je trebalo da počne da se primenjuje krajem ovog meseca, propisuje da se u novi bobrazac podaci o imaouc upisuju trojako: kao i do sada, slovnim i brojnim oznakama koje svako pismen može rastumačiti, mašinski čitljivim kodom i digitalno. Za razliku od dosadašnje, u novu ličnu kartu pored osnovnih podataka - imena i prezimena, mesta i datuma rođenja i jedinstvenog matičnog broja, upisivaće se i pol vlasnika, kao i biometrijski podaci: uz fotografiju koja je i do sada bila obavezan detalj, biće odštampan i otisak prsta i svojeručni potpis.

Uz pomoć mašinski čitljivog koda iz baze podataka moći će da se “pozovu” svi odštampani podaci, a dodatno i podaci o državljansrvu i prebivalištu, kao i matični brojevi roditelja. Svi ovi podaci učitavaju se i u čip, uz jedan napredan dodatak: elektronski potpis.

“Pametne” katice se izrađuju po ISO-7816 standardu koji propisuje fizičke, hemijske i elektronske karakteristike kartica. U elektronski deo karte, odnosno u čip, upisuju se dve vrste podataka: trajni i promenljivi. Trajni su ime, prezime, fotografija, otisak prsta, potpis, jednom rečju sve ono što je i odštampano i može se pročitati, i što je “ukucano” u mašinski čitljivom kodu uz jedan dodatak -elektronski potpis, o kome će kasnije biti reči. Promenljiv podatak je, recimo, adresa stanovanja. Praktično, preseljenje ne bi podrazumevalo zamenu dokumenata. Pristup podacima u čipu “smart” kartice nije jednostavan, kao pristup podacima na, recimo, disketi. Sam čip je mali kompjuter, moćan koliko i personalni računari od pre četvrt veka, u koji je ugrađen specijalizovani operativni sistem sa više nivoa zaštite. U memoriji čipa, pored podataka koje upisuje MUP, ostaje podosta prostora za upis i drugih podataka, tako zaštićenih da ih može pročitati samo onaj ko ih je upisao, naravno samo uz dozvolu vlasnika što je, u stvari, najveća prednost pametne lične karte. Tako. lična karta sa čipom može biti zamena za platne, kreditne, članske i sve druge karte kojima se ostvaruje neka pogodnost.

Prednost “smart” kartice je i da se identitet može dokazati na daljinu, recimo u e-bankingu, ali i u komunikaciji sa administracijom, recimo za izdavanje sve silesije dokumenata ili za glasanje preko interneta. Nije, međutim, moguće da se podaci očitaju, sem onih osnovnih koji su na karti odštampani, bez pristanka vlasnika. Svoj pristanak da neki podatak bude pročitan vlasnik verifikuje PIN kodom koji samo on zna, na isti način kao što podiže novac iz bankomata. “Bolji način zaštite podataka za sada ne postoji”, kaže za “Vreme” Milan Volar, sistem inženjer, a njegov kolega Zoran Regoda, programer i stručnjak za enkripciju podataka, da je “bez PIN koda ceo projekat idiotski”.

Usvajanje ovog zakona pokrenulo je mnoge polemike ali, zanimljivo je, ne zbog “viška” podataka kao što su otisak prsta ili matičnih brojeva roditelja, niti što je nošenje lične karte obavezno, već što se podaci upisuju i u digitalnom formatu, sa posebnim osvrtom na centralnu bazu podataka: kao, na taj način se narušava privatnost, time i osnovna ljudska prava, a lični podaci upisani na taj način, za raliku od onih odštampanih, “na izvolte” su svakome ko poželi da ih pročita, bio on ovlašćeno lice ili ne.

Prikupljanje podataka o građanima na jednom mestu nije novotarija: sredinom sedamdesetih godina prošlog veka započet je sličan projekat uvođenjem jedinstvenog matičnog broja građana. Za tu priliku kupljen je i IBM kompjuter (tada) poslednje gereracije. I tada je, kao i sada, bilo onih koji su u centralizaciji podataka videli dodatnu polcizaciju države, a orvelovski Veliki brat je bio omiljena metafora.

S druge strane, zvaničnici su tvrdili da su kritičari “u krivu” i da će objedinjavanje podataka na jednom mestu građanima umnogome olakšati život, od komunikacije sa državnim organima do zdravstvene zaštite, odnosno da će, čim se sistem uspostavi, sva prava ostvarivati uz pomoć samo jednog dokumenta - nove lične karte. Kao što obično biva, ceo sistem nije implementiran do kraja, jer ne beše para za kompjuterske terminale,pa od olakšanja života građana nije bilo ništa, ali su matični brojevi ostali i sada su osnova za pravljenje nove baze.

Za razliku “od onda” kad se nije mešala u svetovne poslove, ovog puta se oglasila Srpska pravoslavna crkva: Sveti arhijerejski sabor je na redovnom zasedanju “stavio u dužnost” Sinodu da “na shodan način interveniše kod nadležnih organa Republike Srbije da nedavno u Narodnoj skupštini izglasan Zakon o ličnoj karti ne sprovede u delo”. I zaista, Vlada donese Uredbu kojom najvažniji deo Zakona o ličnim kartama stavlja van snage

Ministar unutrašnjih polsovla Dragan Jočić objasnio je novinarima da je ovom uredbom Zakon u stvari “preciziran”, da “građani koji su u prethodnom periodu izražavali zabrinutost da bi zbog čipa mogla biti narušena privatnost njihovih ličnih podataka više nemaju razloga da strahuju jer po Uredbi Vlade nove lične karte čip neće imati” ali i da, ako neko čip želi, dobiće ga. Ostalo je, dodaje, samo da se napiše pravilnik o obrascu lične karte, čime će regulativa o toj materiji biti upotpunjena. Ostalo je, dakle, “samo” da se uradi ono što je već moralo da bude urađeno, a nije. To što lična karta neće biti “pametna”, ne menja ništa suštinski: centralna baza podataka će biti napravljena, jedino što imalac lične karte neće imati nikakve koristi od nje, sem da vlastima njome dokazuje svoj identitet. Ova uredba, dakle, nije “izlaženje u susret građanima zabrinutim za tajnost ličnih podataka” već je uvijeno priznanje da Ministarstvo nije uradilo sve što treba da bi zakon mogao da se primeni.

Zoran Majdin