Тотална информациона будност
Преносимо два чланка.
Први, «Тотална информациона будност» изворно је написан за www.zazivot.org и овде га објављујемо први пут.
Други је обраћање са великог Протестног сабора одржаног на Машинском факултету у Београду, у организацији Н.В.О «Српски сабор двери», са којег је и кренула нова иницијатива прикупљања потписа, у циљу заустављања издавања нових личних карти и здравствених књижица.
Аутор оба чланка је Данило Тврдишић, члан редакције часописа «Двери српске» и координатор Двери за борбу против електронског жигосања. Двери су, иначе, прва Н.В.О. која је организовала скуп на тему увођења биометријских личних карти у Србији, још у децембру 2004. тако заузимајући почасно место у повести борби за очување достојанства личности у Србији у условима покушаја увођења једног новог, електронског тоталитаризма.
Тотална информациона будност
„Наш циљ је тотална информациона будност… нама је потребно више него да будемо сигурни да различите базе података међусобно комуницирају, нама је потребан начин да исцедимо информацију која нам је значајна из свих оних уједињених база, али да осигурамо да приватна информација сваког грађанина буде заштићена“…“Обавештајно прикупљање мора обухватити хиљаде људи чије кретање и идентитет обично не знамо. То је аналогно тражењу подморнице у океану шумова – ми морамо наћи терористе у свету различитих шумова, да разумемо шта планирају, развијају, и да припремимо унапред све опције за спречавање њиховог напада“. Ове речи изговорио је Џон Поиндекстер (John Poindexter), идејни творац Канцеларије значајних информација (Information Awareness Office – ИАО), основаној 2002. у склопу Агенције за унапређивање истраживачких пројеката у области одбране владе САД ( Defence Advanced Research Projects Agency), са популарном скраћеницом ДАРПА.
Идеја је била да Канцеларија Џона Поиндекстера изради пројекат на бази широког прикупљања информација из свих видова комуникације: интернета, телефона, имејлова, факс линија… а за све то требало је имати посебне програме који би информације сакупљали, класификовали, архивирали и посебним софтверским алатима брзо укрштали, обрађивали и прослеђивали свуда где је потребно. Простор за обраду је читав свет, јер терористи су свуда.
Докле се у међувремену са применом поменутих „идеја“ стигло можемо само да наслутимо. Оно што можемо недвосмислено да закључимо је да се отишло веома далеко. Наиме, сваки човек је у међувремену постао потенцијални терориста. Свака држава је постала потенцијални расадник тероризма и „осовина зла“. И то можемо рећи, не само на основу претпоставки и елементарне логике, већ и на основу чињеничног стања и личног искуства. Довољно је овом приликом подсетити се „милосрдних“ бомби од 1995. и 1999. године. Даље доказе те врсте у остварењу горе поменутих „хуманих идеја“ нећемо набрајати овим приликом.
Циљ овог осврта је да се укаже на нешто друго, још опасније. Реч је о доказима „информационо – технолошке“ врсте где можемо извести јасан закључак а на основу развоја технологије надзора која се по налозима поменутих центара моћи примењује и у држави Србији. Парадоксално је да се та технологија развија обрнуто пропорционално достигнутом развоју информационих и комуникационих технологија код нас.
Најилустративнији и свакако најупечатљивији примери поменуте тенденције код нас је свакако законски пројекат увођења електронских биометријских личних карата и здравствених књижица са бар кодом и централизованом базом електронских података. Тај закон ускоро почиње са применом. Тога још нема у редовима највећег броја најразвијенијих, да не говоримо о оним мање развијеним. Јасно је, међутим, да је ова тенденција повезана са нечим другим, а не са степеном достигнутог технолошког развоја. Србија је, нажалост, то је сада потпуно очигледно, изабрана као експериментални полигон за нове технологије надзора од стране владајућих глобалистичких елита. Последице једног таквог експеримента на појединца и на друштво у целини су несагледиве. О њима ћемо нешто више указати у наставку.
У том контексту, неопходно је, пре него ли се осврнемо на последице, ради потпуно јасног сагледавања овог проблема, разграничити развој информационих и комуникационих технологија од развоја и злоупотребе једног дела истих које се користе у циљу стварања технологије надзора и контроле. То је неопходно како онај ко указује критички на ову проблематику не би био етикетиран и сврстан у ред оних који дижу „побуну“ против савремене технологије, као што је то својевремено био покрет „лудиста“ против машина који је предводио Нед Луд, или у ред оних који су против напретка и савремености и сл.
О чему се овде заправо ради? Наиме, ми живимо у времену које је премрежено информацијама које су, како приметише неки теоретичари, постале ресурс број један. А да би се те информације адекватно пренеле, неопходно је да њихов пренос и коришћење буде подржани савременим информационим и комуникационим технологијама. Такође, ни модерно пословање се не може ни замислити без сређеног система информација и комуникација који је имплементиран у сам пословни процес. Овај фундаментални значај на којима почива савремено пословање, а које се базира на информационим и комуникационим технологијама, није ексклузивитет само овог дела људске активности, већ важи за све области људског делања почев од образовања, здравствене заштите, преко социјалне и фискалне функције, па до функционисања самог државног апарата и органа управе. Када се овоме додају два галопирајућа и свеобухванта феномена овог времена и овог поднебља (глобализација и транзиција) која се наслањају на развој информационих и комуникационих технологија и која су штавише њима у многим аспектима условљена, онда се добија јаснији увид у значај ове области за функционисање модерне привреде и друштва.
Први феномен који је итекако условљен информационим и комуникационим технологијама и њиховим развојем је, дакле, глобализација, који делује мање више на цео свет. Он се манифестује кроз насилну и(ли) суптилну промену економске, геополитичке, културолошке, духовне матрице традиционалних привреда и друштава и наметање сопствених образаца развоја те англо-саксонске цивилизације. Други феномен је – транзиција, који је везан за промену привредно-системских решења са социјалистичких административно планских, централистичких на капиталистичке, тржишне.
Управо из схватања тог њиховог далекосежног утицаја неопходно је да се разграниче позитивна и негативна достигнућа савремене технологије на друштво и на појединца. Последично, врло је важно да постоји јасна национална стратегија у њеном спровођењу и примени која би се ослањала на позитивно искуство и праксу најразвијенијих, а која би била прилагођена специфичним условима који карактеришу нашу привреду у датом тренутку историјског развоја. То подразумева пре свега две ствари:
1) покретање шире и стручне расправе о томе какве импликације на слободу личности, приватност и на друштво у целини могу проистећи из прихватања одређених техничко технолошких пројеката (нпр. увођење поменутих нових личних карти и здравствених књижица)
2) Доношење строгог закона о заштити личних података, уз како рекосмо, претходну јавну расправу.
Такав приступ јасно подразумева и одбацивања нус продуката који нужно из тих искустава произилазе, а не само копирање готових решења у један потпуно другачији економски, технолошки, културолошки и духовни контекст.
Дакле, злоупотребе о којима овде говоримо се, пре свега односе на опасност од кршења основних људских права из домена заштите приватности и основних људских слобода од стране нових глобалистичких елита. Наиме, могућност стварања неког вида „дигиталног тоталитаризма“ и свеобухватног система технотроне контроле над животом појединца није само научна фантастика (о таквом тоталитарном пројекту је, између осталих, писао Џорџ Орвел у свом култном тада с/ф делу, 1984.), већ нажалост, може врло брзо постати стварност. Нпр. данас већ у „обичним“ супермаркетима на Западу (та технологија се преноси код нас великом брзином) имамо „широку палету“ уређаја којима се мери расположење потрошача у односу на одређени производ, који мере потрошачку лојалност, степен потрошачког задовољства… а којима се директно угрожава приватност. Набројаћу само неке од уређаја који се том приликом користе: телевизијске камере, на пример, у сврху праћења понашања купаца у односу на нове моделе производа у продајним објектима, затим психогалванометри, који бележе промене у знојењу као резултат емоционалне реакције на одређене стимулансе (рекламу, нпр), затим специјалне камере за праћење покрета очију код људи, које се користе за прикупљање података о томе како људи читају часописе, новине, рекламне огласе, како гледају на паковање производа и сл, затим тахитоскопи који дозвољавају датом објекту да буде осветљен за делић секунде да би се тај објекат тестирао у погледу првог утиска који оставља. Ту су затим, пупилометри који мере ширење и сужавање зенице ока, при чему ширење зенице означава повољну реакцију на стимулансе чије се дејство посматра, а сужавање неповољну. Или нпр. аудиометри, уређаји који су уграђени у уређаје за кабловску телевизију који региструју време укључивања односно искључивања телевизијских апарата и ако је ТВ пријемник укључен, региструју који канали су изабрани. У односу на време проведено гледајући неки програм, одредјују се „потрошачке циљне групе“ и „гледаоцима“ се шаљу каталози у односу на његов потрошачки профил који се одређује у односу на програм који је гледао. Или на пример, куповина преко кредитних и платних картица где се прави евиденција куповина које се затим уносе у базу потрошачких података. Тако се може доћи до потпуних података ко купује, шта се купује, где се купује, колико се купује и време кад се купује. Те информације се затим систематизују и анализирају са различитих аспеката. Тако на пример, у односу на већинске куповине формира се и редослед артикала у рафовима, тако да су омиљени производи исте категорије потрошача „случајно“ једни поред других да се не би губило време на њиховом тражењу. Некоме ово може деловати бенигно, међутим цео пројекат се даље обогаћује и разрађује убацивањем психолошких, социолошких, културолошких и религиозних атрибута предмета анализе, тј. потрошача. Када се овако добијени подаци „укрсте“ са подацима о „циљној категорији“ из других база података (здравство, социјална заштита, МУП…) добија се потпуни увид у кретање, понашање, психолошки профил, навике и целокупан друштвени живот људи који далеко превазилазе „добре услуге“ ради помоћи потрошачу који је „увек у праву“, а добија се застрашујући механизам контроле са несагледивим последицама по елементране слободе, приватност и људска права.
Једини одговор који се не може још у потпуности добити од савремених заморчића, тј. потрошача је зашто неко нешто ради, односно још увек остаје скривена намера срца. Међутим и то последње „зашто“ ће се открити када се тако систематизовани подаци споје на једно место у виду мутантске базе података, која ће опет интеракивно кроз поткожни електронски чип бити повезана са „објектом посматрања“, тако да ће једно од другог постати неодвојиви (дакле подаци о „предмету посматрања“ и сам „предмет посматрања“). Да се такав сценарио, а који је јасно описан у Откровењу Јовановом не би остварио у нашем времену и непосредном окружењу и одложио за неку будућу генерацију, неопходна је поред Божије интервенције и наша активна улога.
Таква улога се огледа пре свега кроз свест о томе шта се дешава на личном плану, али исто тако и кроз активно сведочење на ширем плану. У том смислу неопходна је, да поновимо, потпуна друштвена видљивост која подразумева широку јавну расправу у коју би били укључени стручњаци, релевантне институције нашег друштва (пре свега Црква) и јавност, и на тај начин остваривање ширег друштвеног консензуса. Ово поготово важи за пројекте као нпр: увођење система аудио и видео покривености свих јавних површина у урбаним срединама (у Великој Британији их има преко трипо милиона, тако да нпр. сваки грађанин Лондона у току једног радног дана буде снимљен ни мање ни више него 14 пута!), затим постављање поменутих многобројних „читача расположења“ у великим супермаркетима и тржним центрима ради стварања потпуне „статистике потрошачких преференција“ мимо њиховог знања, онда могућност праћења и прислушкивања преко мобилних телефона, затим већ поменуто увођење обавезних биометријских личних докумената са мини процесором, итд. Само на такав начин стратегија стварања информационог друштва, дакле, применом јасне и видљиве стратегије развоја информационих и комуникационих технологија уз опште-друштвени консензус имала би свој пуни смисао и друштвену потврду. Сваки други пут (или пречица) ка остварењу поменутих циљева водио би у савремени електронски гето са несагледивим последицама по човечанство.
Да закључимо, тежња сваког становника наше планете коме је на срцу слобода, што је парадоксално, требало би да је иста као Џона Поиндекстера, човека, кога смо цитирали на почетку текста. А то је будност. Иста тежња, али са потпуно другачијим циљем. Из угла поменутог господина и њему сличних будност се схвата кроз феномен „спржене савести“ глобалистичких елита, односно будност у циљу монструозног пројекта остваривања тоталне технотроне контроле и надзора над људима у стилу антологијског „великог брата“. С друге стране реч је о будности у смислу неопходности подизања свести о готово непојмљивој опасности по интегритет личности и њену слободу, а која се управо пред нашим очима одвија. Та опасност као Дамаклов мач виси над главом човечанства ове постхришћанске епохе. И тај апокалиптични сценарио се дешава, пре свега, услед потпуног моралног пада и духовне обамрлости којој смо сви сведоци, али нажалост и активни саучесници. То се такође дешава и услед несхватања праве, духовне позадине поменутих технолошких експермината над људима или, што је још горе, њиховим некритичким прихватањем. Реч је, нажалост, о недовољној духовној будности великог броја људи нашега времена који су на тај начин допустили реализацију таквих експеримената и на тај начин им дали легитимитет.. Неопходна је, дакле: тотална (информациона) будност.
II
ЗАМИСЛИТЕ ДА ОД ЊИХ ЗАВИСИ
* уводно обраћање Данила Тврдишића, члана редакције часописа „Двери српске“, на протесном сабору поводом новог закона о личној карти, одржаном на Машинцу 14. децембра 2006. *
Постављено: 13.12.2006.
Часни оци, драга браћо и сестре, поштовани пријатељи, помаже Бог!
Са нама су вечерас: академици, професори, независни интелектуалци, представници различитих удружења, официри, монаси, који ће осветлити овај проблем из различитих углова и дићи свој глас против тоталитаризма који нам се на мала врата уводи. Са жељом да проблематику нових личних карата осветлимо и из угла Двери српских изнећу наше виђење овог пројекта.
Дакле, ми живимо у времену у којем се на глобалном плану испољава један парадокс. С једне стране, имамо очигледну тежњу ка свеобухватној технотроној контроли и надзором над појединцем од стране владајућих глобалистичких елита, док, са друге стране, тај исти појединац је тога врло мало или уопште није свестан. Тај систем надзора се манифестује на различите начине: кроз систем потпуног видео надзора у урбаним срединама (четири ипо милиона камера само у Великој Британији на јавним местима), преко прислушкивања мобилних апарата (нпр. пројекат Ешалон: прислушкивање мобилних телефона над територијом Европе), па имамо систем платних и кредитних картица преко којег се остварује контрола потрошачких куповина и навика (и тако даље), па до биометријских личних карти, о чему је вечерас овде реч.
Сведоци смо, дакле, да све више живимо у систему у ком се афирмише потрошачко друштво заглупљених и потпуно надзираних појединаца, насупрот саборној заједници слободних, национално и духовно освешћених људи. Навешћу један пример који указује у какву „светлу“ будућност корачамо. Набројаћу само неке од уређаја који се користе у праћењу понашања потрошача у нпр. продајним објектима: то су нпр. специјалне камере за праћење покрета очију код људи, које се користе за прикупљање података о томе како људи читају часописе, новине итд; затим, психогалванометри који бележе промене у знојењу као резултат емоционалне реакције на одређене стимулансе; затим, пупилометри који мере ширење и сужавање зенице ока, при чему ширење ока означава повољну реакцију на стимулансе, а сужавање негативне; затим, тахитоскопи, аудиометри итд. итд.
Знам за пример једне госпође која живи у Аустрији која је испричала како је била редован потрошач одређене врсте производа у оближњем супермаркету. После одређеног времена она је једноставно престала да купује тај производ. После три недеље она је добила телефонски позив, са друге стране жице јавио се културан женски глас који се представио и поставио питање: који је разлог због којег сте престали да купујете тај производ…
Логично питање које се овде поставља је: ако је могућност надзора у једном просечном супермаркету таква (а та технологија већ постоји код нас), каква је тек могућност надзора могућа обједињавањем свих личних података у једну мутантску базу података под контролом државе. О таквој бази података је овде реч. Наиме, ко може да гарантује да неће бити упада споља у наш електронски систем од стране нпр. неких страних обавештајних служби, деструктивних секти или терористичких група итд. Или ко може да гарантује да ти подаци неће бити злоупотребљени изнутра од стране несавесних службеника или политичара који ће мењати наше личне податке у циљу уцена, продаје или на неки други начин манипулисати њима.
Замислите само неког политичара криминалне провинијенције, који има могућност слободно да чепрка по тој електронској бази, тј. по нашим личним подацима. Замислите да од њега зависи. Језиво.
Укрштањем овакве базе података са другим базама података (из домова здравља, са платних картица, података о разговорима са мобилних телефона) може се доћи до застрашујућег механизма надзора за који је држава надзора из Орвеловог култног дела „1984“ заправо један безазлен и детињаст покушај. На овај начин може се доћи до података шта смо доручковали, колики нам је проценат триглицерида у крви, са ким смо и колико разговарали, шта смо куповали итд. Сигуран сам да нико у овој сали вечерас не може приближно ни да замисли какве све злоупотребе и атак на људску приватност и слободу може са собом донети примена једног оваквог орвеловског закона.
Дакле, увођење биометријских личних карти у Србији је само спољна манифестација дугорочне и свеобухватне духовне и реалполитичке стратегије владајућих глобалистичких елита усмерене ка неоколонијалном поробљавању народа који су предмет овог типа колонизације. Међу њима је и српски народ. Тај неоколонијализам, између осталог, подразумева постепено избацивање сопствене духовне и вредносне основе (а то је наша православна вера и наша национална традиција) и убацивање њу ејџ система вредности који се заснива на начелима апсолутне слободе. При томе су Двери српске били чест критичар тог и таквог неоколонијалног система вредности у случајевима када су се под изговором поменутих слобода и људских права на мала врата афирмисала духовна и друштвена патолошка стања и аномалије, као што су: деструктивне верске секте, наркоманија, сексуалне изопачености итд.
Међутим, ово са биометријским личним картама се одвија управо у епицентру система вредности англосаксонске цивилизације и зато смо оптимисти да ћемо успети да издејствујемо укидање једног оваквог тоталитарног законског пројекта. Схватајући слободу у контексту у ком је схвата и апостол Павле, тј. да нам је све слободно, али да нам није све на корист, указујемо да се одавно слобода, као пре свега Божији принцип па тек онда као благо измењени англосаксонски принцип, није отвореније и безобзирније кршила него када је реч о овом злосрећном законском пројекту. Слобода је реч где се српска лампица и поред свих рестрикција у последњем веку, ипак, најлакше пали.
Сведоци смо, дакле, да закључим, увођења једног крајње опасног пројекта са далекосежним последицама по појединца и његову слободу и приватност, као и на српство друштво у целини, и зато сматрам да свако коме је пре свега слобода на срцу треба да каже енергично не једном оваквом антихришћанском и антицивилизацијском законском пројекту.