Вук на овцу своје право има – поготову ако је жигосана
Аутор: Александар Павић, Члан грађанске иницијативе «За живот без жига» - www.zazivot.org
Предлогом новог Закона о личној карти садашња власт декларисала се на најјаснији могући начин, не остављајући више места за недоумице о својој стварној природи. Дакле, не више ни «Влада», «држава», итд. већ «власт», групација отуђена од народа чији наводни слуга треба да буде, вођена логиком сопствених, унутрашњих партијских, пословних и других интересних императива.
Сада су на делу један потпуни презир јавности, у спрези са медијским пропагирањем неистина из доба «ТВ Бастиље» - на коју су многи садашњи властодршци у име «истине и слободе» позивали друге на јуриш током претходне деценије - а све то у циљу утемељивања пројекта чији крајњи исход треба да буде тоталитарни надзор становништва Србије – и од стране домаћих власти, и од стране иностраних «надзорника».
Очигледно је да се темељна јавна и стручна дебата по овом питању жели избегнути по сваку цену, вероватно зато што би морална и свака друга позиција власти по овом питању била неодржива. Јер, како бивши «борци за слободу од диктатуре», «тоталитаризма» и ко зна чега још сада да оправдају увођење истог преко минијатурног биометријског чипа на новој личној карти коју желе да наметну свим становницима Србије? Како да одбране централизовану електронску базу података у којој ће бити похрањен све већи број личних, интимних података сваког грађанина Србије? Како да одбране чињеницу да би свако будуће легитимисање у било коју сврху – од обављања куповине, до саобрачајног прекршаја, до узимања књига из библиотеке – било похрањено у ту исту централизовану базу, на основу чега би могла да се прави «животна мапа» свих наших кретања и радњи (о следећим генерацијама чипова са радио-одашиљачима да и не говоримо)? Како да одбране чињеницу да ће сваки државни орган са читачем моћи да «прочита» садржај чипа у личној карти, док ће њен носилац само моћи да нагађа да ли су то те исте информације које су дате приликом интервјуа, у којем ће сви морати да иду како би «доказали» да су то збиља они? Како да одбране чињеницу да ће, стављањем свих личних података грађана на једно место, ова ионако угрожена држава бити још изложенија непријатељским «ударима » и шпијунирањима споља? Како да одбране чињеницу да је скупоцена опрема, у досадашњој вредности од око 100 милиона евра, купљена неколико година пре гласања о новом закону – што би значило да је исход «скупштинског гласања» већ био унапред познат?Уз то, чему уопште стручна и друштвена дебата, када постоји «легалистички» исконструисана скупштинска већина, која представља око 15% укупног гласачког тела, а која ће свему дати неопходни «легитимитет»?
И зашто уопште бринути о критикама, када су ту државни медији који могу несметано да шире небулозе попут оних да такву личну карту имају све земље у окружењу (нема их ни једна), да је имају све земље ЕУ (мало која их има, а још мање у оваквом облику), да је то «услов европских интеграција» (ни говора о томе ни у једном документу или акту ЕУ).Да ли је све ово само плод ароганције умишљеног технократског месијанства, да ли је то извршење још једног од «задатака» преузетих после петог октобра , да ли је то чист бизнис – на крају и није од највеће важности. Јер, услед оваквог понашања власти, разлози више и нису битни. Битно је сазнање да се, после 60 година једнопартијске власти, једне деценије рата и санкција, и пола деценије безобзирне транзицијске пљачке , становништву Србије за утеху нуде – нови окови. И то од делова исте групације која је на трговима пуних десет година народу обећавала «демократију», «слободу», «што чешће изборе», итд.Губитком свих АВНОЈ-евских територија које у себи не садрже име «Србија», ова земља је, хтела-не хтела – добила нову прилику да се самодефинише, у свим сегментима. Тренутна власт сада већ огољено покушава да је дефинише као робовласничку колонију са жигосаним робовима које нико ништа не пита, а чији порези исте окове треба још и да финансирају. Сада је на (још увек) слободном становништву Србије да одлучи да ли ће ту дефиницију и прихватити.