Дигитално “жигосање” грађана Србије
Аутор: Василије Мишковић, НОВА СРПСКА ПОЛИТИЧКА МИСАО
Дошло доба да се и чип проба: кроз домаћу јавност се, тек у тренутку када се (кажу дуго спреман и одлаган) законски предлог нашао пред скупштином, проломила вест да ће грађани Србије од следеће године добити нове, електронске личне документе базиране на технологији много примењиваних „смарт“ картица које ће обезбедити брзу и поуздану идентификацију појединаца. Нова документа су, наводно, урађена по важећим међународним стандардима и захтевима (сиц!) и представљају предуслов уласка у шенгенску зону по којој ће и возачке и саобраћајне, као и дозволе за ношење оружја бити у облику картице са чипом у коме су смештени неопходни лични подаци. Сви подаци са електронских исправа биће унесени у нови информативни систем чији је произвођач „Моторола“. Тај систем, који је већ делом инсталиран, и који обухвата складиштење биометријских података (отисака прстију и дланова, фотографије, потписа) у 1200 радних станица у просторијама МУП-а широм Србије, представља хваљену иновацију јер, по његовим заговорницима, доприноси расветљавању најтежих кривичних дела и спречава потенцијалну инфилтрацију терориста пошто због брзине обраде дигитализованих података повећава степен индентификације појединаца и смањује могућност фалсификовања или постојања дуплих исправа.Да грађани Србије одавно не подозревају да живе у једном модернизованом отелотворењу Домановићевске Данге или Страдије, хармонична прича око замене досадашњих личних карти и добијања нових електронских докумената заиста би звучала идилично.
Довољно је било само мало слушати поједине припаднике владајуће коалиције као скупштинске агитаторе па да се човеку душа озари од толико бриге у бар неко “модернизацијско улагање”, које ће не бити само сигурније и јефтиније, него ће и побољшати безбедност свих грађана. Већ се осећао, макар само путем достизања понеких нових и виших стандарда, предукус уласка у “обећану Европску земљу”, да су људи готово превидели да су и овде, као и много пута у задњих пет година, похвале предложеном закону највероватније пристигле као део пакета додатних услуга за богате напојнице добијене од стране оних којима ће такво улагање, све на основу закона, донети велику материјалну корист. А онда су “озлоглашени радикали” поново почели да терају контру законском предлогу, док су се у жутој штампи појавиле бизарне и добрано параноичне-апокалиптичне тврдње о жигосању грађана поткрепљене библијским цитатима које су личиле на школски пример “теорије завере”….Убрзо су на ове “уврнуте” тврдње стигла не само разуверавања, већ и додатне хвале које би требало да убеде грађане да је увођење електронских личних исправа “са биометријским подацима” (термин кога 90% овдашњих грађана не разуме) не само цивилизацијско достигнуће, већ и уштеда времена. Више се грађани неће морати о свом трошку сликати, неће се прљати прсти при узимању отисака, а нове исправе ће се добијати за рекордних десет минута. Грађанин ће само једном доћи да затражи документ који ће му бити потом испоручен на кућну адресу, а једном узети подаци за идентификацију ће после бити коришћени и за друга документа за чије издавање поднесе захтев.
Жиг на страни миг
Увођење електронских личних карти није једина дигитализација личних података која се одвија у Србији. У режији Министарства просвете, а по пројекту Светске Банке, већ се увелико врши прикупљање података о просветним радницима, ученицима и њиховим родитељима, а чији је циљ према саопштењу министарства “формирање јединственог информационог система који треба да олакша анализу и помогне свакој појединачној школи и њеним ученицима”. Просветни преглед (од 16.02.2006) преноси податке о бурном реаговању родитеља на задирање просвете у њихову интиму, јер су међу траженим подацима били и они о томе да ли су родитељи школараца разведени или нпр. да ли је очух признао дете као своје. И у области здравства се поступно одвија електронско складиштење постојећих података, тако да се сви подаци о здравственом осигурању уводе у електронску евиденцију, а у плану су и нове електронске здравствене књижице. Жељени циљ је да у централној бази података ускоро стоје здравствени подаци о свим грађанима Србије до којих ће се моћи доћи кликом миша за свега неколико секунди.Све ове активности, које се правдају већом ефикасношћу због брзине приступа дигитализованим подацима, код нас се на пречац уводе као “пожељан преседан” у правцу свеопштег прогреса. При томе се нигде не наводе начини заштите оваквих поверљивих података, нити се унапред законски регулише начин спречавања могућности њихове злоупотребе, која је, обзиром на стање наших државних служби и корупције у администрацији, огромна. Напротив, од стране власти се само потписују поједини уговори са међународним организацијама којима се наше базе података, још у самом формирању, дају “на извол’те”. Упозорења због могућег одлива и потоњег обједињавања дигитализованих информација, било од стране наших државних служби, било страних држава или компанија, од заговрника ових подухвата у редовима владајуће коалиције просматра се као параноја и злурадост и проглашава за покушај да се предупреди оно што је неизбежно.Управо зато је у медијској кампањи у прилог усвајања законског предлога о личним исправама непрестално
понављано да се оно спроводи у складу са међународним обавезама и стандардима, да се у неколико земаља већ примењују електронске личне карте док је код других процес увођења у току, те се апострофирају земље које су наводно отишле далеко у развоју ове технологије ( Белгија, Естонија, Финска, Италија, Макао, Малезија, Британија и делимично САД). При томе се не каже где су овакве личне исправе већ усвојене, а где ће и када ће то тек да буду, као и где се то само отишло далеко у технологији производње оваквих документата, али се исти не примењују у пракси.
Данга Релоадед
Тврдње о међународним обавезама и стандардима су, наравно, потпуно лажне. У технолошким најразвијенијим земљама попут САД, Велике Британије или Канаде не постоји интитуција класичних личних карти (у В. Британији не постоје никакве исправе те врсте) које су иначе историјски продукт совјетског тоталитаризма и специфичних окупационих режима у прошлости који су потенцирали израду оваквих докумената да би повећали контролу и репресију над својим грађанима. Друго, не постоје међународни стандарди који обавезују државе потписнице да израде овакве исправе, већ само добровољно преузете обавезе појединих држава и њених министарстава да размењују само поједине податке о поједним особама са појединим међународним организацијама, као што је нпр. Интерпол. Већина европских држава уопште нема, чак ни у песпективи, план о увођењу оваквих докумената. Напротив, процес увођења дигитализованих личних исправа дешава се само у урушеним државама и банана републикама, док слични пројекти у озбиљним државама са слободарском традицијом и снажним јавним мњењем не могу да прођу постојећу скупштинску процедуру.Тако је, например, британски министар Дејвид Блакент под притском јавности (која му је дала надимак Велики Брат) био принуђен да поднесе оставку јер је заговарао увођење електронских личних карти на које су Британци, као људи изузетно поносни и осетљиви на своју приватност, одбацили. У Канади, која се код нас наводи као пример “земље у процедури” дигитализације личних докумената, реакција јавности на овакве најаве била је толико јака да су њихови заговорници морали да се повуку. Иста прича се поновила и у Јапану, док су у нама у сваком погледу блиској Грчкој грађани у масовним милионским демострацијама спречили увођење електронских исправа која су више пута на мала врата пролазиле кроз скупштинску поцедуру.У Америци, где “Моторола” (која треба да нама да лиценцу за електронске личне исправе) исте картице производи и за Mondex-ове “паметне картице” (smartcard), оваква технологија се свакодневно примењује, додуше не за лична документа, већ за друге намене. Mondex-ов “smartcard” је претеча имплантат VeriChip који се увелико производи (милијарду комада годишње) и користи само на лични захтев, понајвише за лоцирање и идентификацију изгубљених кућних љубимаца којима је хируршким путем уграђен овај имплантат. Оригинално намењен пацијентима са уграђеним песмејкером јер омогућава слање информација о здравственом стању пацијента болничком особљу, овај имплантат који је производ компаније “Aplied Digital Solutions”, од недавно има и друге примене: недавно су три јужноамеричке државе које имају проблеме са проналажењем отетих особа (у Колумбији, која је светски рекордер, годишње буде киднаповано 3.000 људи) од ове америчке компаније затражили контигент VeriChip-ова, док се имплантати у Мексику уграђују јавним тужиоцима и агентима на тајном задатку да би се ови лако пронашли у случају њиховог нестанка.У комбинацији са системом “Digital Angel” који комбинује ГПС технологију и систем за надзор и праћење, ови чипови омогућавају не само откриће позиционирања особе било где на планети, већ и утврђивање његовог тренутног здравственог стања. Недавно су тако у Америци велики публицитет добили припадници породице Џекобс са Флориде, добровољци којима је компанија “Aplied Digital Solutions” уградила имплантате да би непрестално пратила њихово здравствено стање.
Параноја са добрим разлогом
Електронске личне карте, наравно, нису VeriChip и не омогућавају даноноћно праћење кретања његовог носиоца, али су пут ка обједињавању свих дигиталних података о грађанима, и први корак ка њиховом навикавању грађана на ношење чипова. Обзиром на озлоглашеност Србије и Срба који у глобалним медијима слове за “геноцидан” и “непослушан елемент” који мора бити стално надзиран и држан под контроли, бојазан да ће неко покушати да уз помоћ чипова контолише кретање грађана или манипулише њиховим личним подацима уопште није неприродна ни неоснована.
Сама дигитализација личних података као нови технолошки приступ несумњиво не представља ништа само по себи лоше, већ само замењује оно што се некад у исправе уносило штампаним путем. Оно што је овде лоше је то што појединци неће бити у могућности да имају приступ личним информацијама које ће садржавати “смарт” картица, јер ће се ове исправе читати уз помоћ посебних терминала недоступних грађанима. То значи и да ће неко ко контролоше и управља софтвером моћи да преузима, обједињује, дописује или преправља податке у централној бази податка, а да грађанин то не зна, као што неће знати да ли се ти преправљени или додатни подаци очитавају приликом каснијих контрола идентитета на терминалима.
У случају да се у овај чип угради примопредајник (као што круже непроверене гласине за нове бугарске пасоше), те да се приликом узимања биометријских података узима и узорак ткива ради утврђивања ДНК-а, онда би се могло говорити о најтежем облику кршења основних права и слобода грађана која отварају простор за најгоре облике злоупотреба. Као што је могуће праћење сваког носиоца мобилног телефона на основу картице и напона из батерије, тако је могуће и праћење појединаца који савесно носе личне карте са чипом као примопредајником. Без тога, ради се “само” о задирању у приватност грађана, која би даљим обједињавањем ових и других дигитализованих података (банковних, здравствених и сл.), било од стране државе било приватних компанија, могле да послужи бројним манипулацијама и дискриминацији грађана, односно протежирању једних а прогону других, неподобних појединаца. Могуће злоупотребе су бројне, поготово што је личне податке у Србији данас тешко сачувати и од политичких злоупотреба (нарочито по питању изборног права, односно манипулацијама бирачким списком) и од насртаја маркетиншких кампањи (честа слања формулара за проблематичне наградне игре поштом ). Оправдања за “деприватизацију” грађана ради борбе против криминала или тероризма не стоје, јер као што су криминалци усавршили методе фалсификовања и злоупотребе платних картица, тако ће врло брзо развити и методе изигравања електронске провере личног идентитета. У целој причи о безбедности на крају ће бити на губитку огромна већина савесних грађана чије ће право на приватност бити погажено. Ово право спада у једно од основних права грађана (и као такво је одређено чл. 8 Европске Конвенције о људским правима), у кога држава не може да дира када и колико хоће, осим у посебним случајевима који су предвиђени законом, а и тада само до тачке докле је то разложно. Проширивањем базе личних података и на биометријске (у законом предвиђеном обиму) задирање у приватност грађана се значајно проширује, и то без основа и претходне грађанске сагласности; да не спомињемо то да немогућност накнадног приступа грађана информацијама које се о њима похрањују у “смарт” картице могу да воде креирању тајних елетронских база података и њиховој даљој злуопотреби од стране државне управе или трећих лица.
Интеграција података је опасност за људску слободу
Опасности од електронског бележења личних података неупредиво су веће од предности које пружа примена нове технологије. Брзина обраде дигиталних података јесте неупоредиво већа од класичних мера обраде само када систем ради, али када је он у квару (као при недавном паду умрежених рачунара британске владе) нефункционалност је тотална; да не спомињемо то да је лакше упасти у базу електронских података и кривотворити их од физичког упадања и фалсификовања података унесених у класичну полицијску картотеку. Дакле, у овом случају се очигледним показује да брже на значи и безбедније.Ипак, треба рећи да највећа опасност, далеко већа од саме израде електронских личних карти и злоупотребе њених податка, прети од спајања свих дигиталних личних података, односно стварања супер - документа који би ујединио све остале, а који би био и лична карта, и здравствена књижица, и возачка дозвола и обједињена платежна картица. Уз помоћ оваквог документа носиоци власти би били у могућности да лако контролишу све релевантне податке о било ком појединцу. На тај начин би, последично, из употребе био избачен не само готов новац, већ би гашењем његових готовинских, анонимних токова под контролу дошао и сав промет робе и новца који врше грађани. Тако би се за сваког грађанина у року од пар секунди могло утврдити и где је и шта то купује. Људи који иду на спорне интернет сајтове, који купују критичке књиге и часописе, сумњиве предмете или на било који “проблематичан” начин троше (или пак не троше) свој безготовински новац, би могли бити сврстани у тајне категорије од стране оних који их надзиру и потом подвргавни различитим облицима дискриминације, и то све тако да ови никако не би могли да докажу ни да су надзирани, ни да им се многи потоњи проблеми који им се јављају у животу (нпр. губитак посла, одбијања на конкурсима и сл.) не дешавају сасвим случајно.Зато је потребно не само законом ограничити скупљање, обраду и пренос оваквих података, већ и омогућити свим грађанима увид у сопствене податке, са могућностима њихових исправки и брисања. Оним грађанима који то не желе, треба обезбедити да, попут приговора савести код служења војног рока, и надаље имају право на класичне личне карте, наравно са свим оним подацима које предвиђа закон. Најжалоснија је чињеница (која никога нимало не чуди) та што код нас ниједна од претходних мера заштите приватних слобода није спроведена, већ се одмах пожурило са “модерним” законским предлогом. То само показује да Србија, као и много пута до сада, “трчи као ждребе пред руду” за стварима које су крајње проблематичне, а веома могуће и погубне.Ако у многим питањима наша земља и заостаје за неким од својих “савремених узора”, зашто би по овом питању она требала да буде авангарда и покусни кунић великих мултунационалки – произвођача дигиталне опреме и софтвера? Зашто, уместо да се угледа на чланице ЕУ, она постаје огледно добро и преседан уз помоћ којег ће се сутра витлати и присиљавати други да крену стопама Србије, када путеви овакве “дигиталне транзиције” неодољиво подсећају на тоталитарне антиутопије за које смо, како изгледа прерано, закључили да су остале за нама? Од надлежних одговоре на ова питања не треба очекивати, већ се за очување приватност треба сам изборити.