Zašto mediji ćute?
Objavljujemo tekst koji nam je dostavljen od strane jednog gradjanina Beograda, o kradji podataka iz prostorije jednog brokersko-dilerskog društva. Tekst je ilustrativan iz dva razloga: Prvo, govori o tome koliko su ranjivi podaci koji su elektronski skladišteni, a pogotovu kada ne postoji zakonska regulativa koja strogo definiše njihovo čuvanje i nadzor. Drugo, govori o tome da se ne možemo oslanjati ni na medije da objave ovakve i slične krađe podataka, i da slično može da se desi i sa bazama ličnih podataka vezanih za biometrijska lična dokumenta. Na kraju, to se već uveliko i dešava u zemljama poput Velike Britanije, po pisanju londonskog Gardijana koje smo nedavno preneli. Još jednom zahvaljujemo ovom, kao i mnogim drugim prilagačima. Ne zaboravimo, “Za život bez žiga” je zajednički pokret za slobodu svih nas. U noći između subote i nedelje 11. i 12. novembra desila se provala u prostorije “Tržišta novca”, brokersko-dilerskog društva sa sedištem u ulici vojvode Milenka br. 40. Tom prilikom za sada nepoznati počinioci odneli su 7 kućišta za kompjutere i dva laptopa sa kompletnim bazama podataka koje su u njima pohranjene. Ništa drugo od skupocene opreme u prostorijama nije odnešeno, čak su i monitori ostali netaknuti. Po svemu sudeći posao su odradili profesionalci koji su unapred znali šta treba da odnesu. Postavlja se pitanje po čemu se ova pljačka razlikuje od pljačke banke ili pošte? Zašto da našu pažnju usmeravamo na kradju „obične“ tehničke opreme čija je materijalna vrednost banalna u odnosu na mnoge druge koje se dnevno dogadaju na teritoriji države Srbije. Pokušaćemo ukratko da objasnimo. Naime, brokersko dilerska društva su po novim zakonima o privrednim društvima i zakonom o prometu hartija od vrednosti ovlašćeni posrednici na tržištu hartija od vrednosti. To faktički znači da je sudbina velikog broja informacija i podataka od nacionalnog značaja pod njihovom direktnom kontrolom. Te informacije su centralizovane, odnosno nalaze se na jednom „elektronskom“ mestu. To npr. mogu biti akcije privatizovanih preduzeća i podataka o njihovim vlasnicima npr. malim akcionarima. E, sad pitanje koje se postavlja je: šta ako i (kad) te informacije dospeju u ruke nekog ko ima odredjeni finansijski ili drugi interes vezan za preduzeća čiji se podaci o vlasničkim udelima, kao što rekosmo, nalaze u pomenutim bazama podataka. Mogućnosti zloupotrebe, a u cilju sticanja neke imovinske ili upravljačke koristi su - nebrojene. U pitanju nije samo milionska svota kapitala koja je na ovaj način direktno ugrožena, već i lična sigurnost onih koji se nalaze kao vlasnici ili druga lica, čije se odredjene poverljive informacije nalaze u pomenutim bazama podataka, a koji mogu biti predmet različitih vidova pritisaka i ucena. Ovo, naravno, nije prvi put da jedan ovakav novi oblik kriminala neopaženo ubira svoj (informacioni) danak nesagledivih posledica. Zadnji put je to bila kradja podataka još jednog brokersko dilerskog društva - „Makler investment“. Da li će se ovakvi vidovi kradja i dalje u nedostatku adekvatne zakonske regulative nazivati „kradjom tehničkih uredjaja“ što je potpuni apsurd, ili će se regulativa modernizovati u skladu sa modernizacijom elektronskog kriminala? U tom kontekstu Zakon o zaštiti privatnosti mora da ima počasno mesto, ukoliko Srbija želi da bude država slobodnih gradjana, a ne elektronski geto čije bi postojanje imalo nesagledive posledice po osnovne ljudske slobode i prava koja su zagarantovana osnovnim medjunarodnim pravnim normama.
Na kraju postavljam pitanje nad kojim bi svaki misleći i slobodoljubivi čovek trebao da se zapita, a imajući na umu gore iznesene primere elektronskog kriminala: Šta će se desiti ako na ovaj ili neki drugi način budu „korišćeni“ i menjani podaci iz državne baze podataka, a u kojoj će biti skladišteni podaci iz novih elektronskih-biometrijskih ličnih karata i njihovim ukrštanjem sa drugim bazama podataka (iz domova zdravlja, penzionog osiguranja, sa kreditnih kartica…). Da li možemo i da naslutimo razmere zloupotrebe ukoliko bi do takvih podataka došla neka strana tajna služba, totalitarna verska grupa poput sajentologa ili organizovani kriminal? Da ne govorimo o opravdanom strahu od zloupotrebe celokupnog sistema od strane nesavesnih službenika u cilju ucena, prodaje podataka, ili provere „moralno-političke“ podobnosti koja će ovom mutantskom elektronskom bazom podataka biti omogućena. I da li uopošte i kako možemo znati da je do zloupotrebe došlo, osim kad zloupotrebu iskusimo na svojoj koži. Ukoliko sada ne dignemo svoj glas protiv digitalnog totalitarizma koji nam se sprema, tada zaista može biti kasno.