Legenda srpske informatičke scene o emisiji “Veliki Brat”
Miodrag Kuzma Kuzmanović, čovek koji po mišljenju informatičkog tima naše NVO predstavlja najčitanijeg kolumnistu u svetu informacionih tehnologija u Srbiji, u svom originalnom humorističkom stilu je dao svoje viđenje emisije “Veliki Brat”. Pročitajte kako tu emisiju vidi čovek koji uređuje načitaniju kolumnu najtiražnijeg srpskog informatičkog časopisa. Mi na to imamo samo da dodamo : Kuzma did it again!
Svet kompjutera 11/2006, str. 103, /spit
Miodrag “batiskaf” Kuzmanović
Zašto se po cenu rejtinga mora pristati na ugovor sa Đavolom?
U dugogodišnjoj borbi za kulturni, postmiloševićevski redizajn srpskog medijskog prostora TV Pink je često istican kao univerzalni loš primer neukusa, narodnjaštine i emitera zaglupljujućih frekvencija. B92 se stidljivo, ali sve agresivnije smeškao u pravcu analitičara pseudoelite koji su ga isticali kao kontraprimer. Umivena, kulturna i urbana televizija puna odmereno zabavnih sadržaja i dom vesti kojima se veruje. Bilo je šik gledati B92; bio si cool ako si fagove iz „Will &Grace”smatrao dražesnim i rebelasto-budalastim, tako drugačijim od straight heroja iz TV šoua sa kojima identifikacija dolazi glatko. Oh, gledajući B92 osećao si se kao dio slobodnog sveta. Ah, šetajući beogradskim ulicama posle izloženosti njihovim sadržajima gotovo si se osećao kao da šetaš predivnim Zagrebom, uz pauzu za kavu na terasi Esplanade! Uh, ponovo si počeo da svima govoriš „vi”…
Meni je ta TV kuća oduvek smrdela, a sad sam se uverio da je moj gut feeling po ko zna koji put bio u pravu. Razlog? „Veliki brat”, naravno. Najodvratnija stvar koja se ikada pojavila na nekoj domaćoj televiziji, uključujući i one-man šou sa TV Palme u vreme bombardovanja („neka dođu, samo neka dođu, seckaću ih ovim!…”).Tu pojavu ne mogu da ignorišem, kao što ne bih bio u stanju da normalno mislim i radim dok mi na glavu pada grad veličine teniskih lopti. Ne mogu da uživam u igranju, jelu i pisanju dok plebs gleda „Velikog brata” ubeđen da posmatranjem likova koji se češu po zadnjici i pljuju jedni po drugima postaje deo sevemoatlantskih integracija.
„Da li Marko taktizira sa Enom ili Daliborkom?”, odzvanja sa TV-a… Instinktivno se mašam za Walther P38, ali se instant setim da sam odustao od kupovine jer nemam dozvolu… Blast. Gledam kako se tuširaju, kako prave ajvar, kako se smeškaju jedni drugima, a posle opanjkavaju u „ispovedaonici”, kako pričaju gluposti i teoretišu o smislu života, kako se lažno zaljubljuju… Zar je moguće da ovo neko može da gleda, a da mu ne bude muka? Zar ne postoji neki kriterijum po kojem bi se filtriralo zapadno smeće ovih razmera? Zašto se po cenu rejtinga mora pristati na ugovor sa Đavolom? Zašto je najgoroj srpskoj osobini, kompulzivnom nagonu za zabadanjem nosa u tuđu privatnost, dat ovako snažan vetar u leđa? Kako je moguće da se TV kuća koja se busala u prsa larger-than-life urbanim elitizmom i nekakvom parakulturnom programskom šemom srozala na ovako niske grane, duvajući u tikvu za koju su tvrdili da je preziru? U snu sedam za komande Panzerjagera IV i uz pucanje kulisa upadam da razbijem žurku; postrojavam kandidate i sa osmehom, cepajući njihov ugovor sa TV kućom, šaljem ih u kazneni bataljon da naoru-žani čačkalicama zaustave II tenkovski korpus maršala Pavela Rotminstrova… Dajem im pravi razlog da budu zabrinuti za svoju budućnost. Pružam im priliku da prevaziđu strah od eliminacije putem glasanja publike.
Moja vragolastija, ali ništa manje temperamentna polovina mozga preuzima komandu. Celu stvar počinjem da posmatram sa čisto pragmatične strane, pitajući se kako bih mogao da doprinesem atmosferi tenzije, izazova i neizvesnosti u kući čiji je vazduh tako zasićen hormonima. Zamišljam sebe u ulozi Big Brothera, kako im pred spavanje u kuću ubacujem tarantulu i obaveštavam ih da će jednog od njih dlakavi pauk posetiti na spavanju. Oh, već vidim kako međusobna prisnost dobija sasvim novu dimenziju, kako kokoške vrište i sakrivaju se iza leđa papaka koji za promenu moraju da zaborave da nemaju cigare. Sledećeg dana bih im pijaću vodu obogatio LSD-om, u želji da se jezici razvežu, maske i odeća spadnu bez nepotrebnog prolongiranja. Onda bih ih desetak dana ostavio bez hrane, čisto da vidim koliko brzo će početi da jedu jedni druge… Ovako koncipirana, emisija bi bila mnogo iskrenija prema učesnicima i gledaocima, pružajući pravu sliku o ljudskoj prirodi u socijalnom okruženju koje je limitirano zidovima, režijom i strogim pravilima licence koja prosto vape da ih neko prekrši. Ali sumnjam da bi ovo neko gledao: polusvet koji uživa u ovome je to što jeste upravo zbog odsustva hrabrosti za radikalnim i hrabrim životnim potezima.
To summarize: preuzimanjem licence za „Velikog brata” B92 je potonuo na dubine gde bi i najjači batiskaf prsnuo kao lubenica. Kada vanzemaljski arheolozi kroz sto miliona godina budu iskopavali ruševine srpskog medijskog prostora, sedimentirani ostaci B92 nalaziće se 14 kilometara ispod karbonizovanih junaka „Grand šoua”. Ova gigantska WC šolja sa antenom od nekoliko megavata koja sebe naziva televizijom uspešno je zbacila masku Betmena. Ispod nje se, na njihovu žalost, ne krije Brus Vejn, već Džoker u poznom stadijumu bunila, a na tom revelationu sam im beskrajno zahvalan.