За живот без жига

Аутор: Оливер Суботић Православље број 942

Са изласком овог броја вероватно ће бити завршено гласање о владином предлогу за увођење биометријских личних карти односно замењивању старих докумената новим. “Православље” је у више наврата детаљно писало о том пројекту пре свега истичући његову незаконитост, потпуни правни волунтаризам који га прати и тоталитарни амбијент који се њиме отвара. Тиме се редакција “Православља” придружила светској академској јавности која се бори против тоталитарних пројеката. Нећемо понављати оно што је до сада већ речено, већ ћемо навести неке од примера који потврђују наш став.

Марта месеца прошле године је преко сто професора и стручних сарадника престижне Лондонске школе економије и политичких наука потписало петицију против увођења биометријских личних карти. У Великој Британији се иначе месецима воде жестоке парламентарне дебате о том питању, а Дом Лордова је равно 12 (!) пута враћао закон на дораду. Када је значајно промењена верзија закона прошла парламентарну процедуру, Конзервативна партија је најавила да ће по доласку на власт укинути тај закон. Са друге стране, истраживање BBC-a је показало да пројекат увођења биометријских личних карти има веома мало упориште у биртачком телу, јер је 83% становништва против тога, тако да су изгледи за његову законску примену у будућности мали.

Чувени аустралијски професор компјутерског права, др Роџер Кларк, је тако темељно критиковао коцепт централизоване базе података од стране државних служби, да је то имало огромног утицаја да Аустралија и Нови Зеланд одбаце такав предлог због отпора јавности.

Сличан предлог од стране канадске владе је одбачен пре три године на начин који треба да буде пример свим земљама које претендују на префикс “демократске”. Наиме, канадски парламентарци су, као сваки културни и цицилизовани људи, пре свега испитали поменути пројекат тако што су оформили специјалну комисију која је имала за задатак да детаљно проучи предлог за увођење биометријских личних карти. После темељног истраживања, које је обухватило и обилазак земаља које имају такве исправе, комисија је 8. октобра 2003. готово једногласно усвојила закључак (Report of the Standing committee on citizenship and immigration) да предложени пројекат израде биометријских личних карти представља беспотребно губљење времена и ресурса, те да не доприносе повећању безбедности, што су разлози због којих је канадска влада одустала од то пројекта на неодређено време.

У неким земљама реагују надлежни судови. У Јапану, технолошки најразвијенијој земљи, не постоје обавезне личне карте. Постоји само систем под именом JukiNet, који представља електронски систем идентификације, али на добровољној бази и који има веома мали број корисника у односу на број становника. Међутим, и поред тога што је пројекат на добровољној бази, неколико префектура је донело судске одлуке да је пројекат неуставан јер се коси са чланом 13. Устава те земље који гарантује приватност грађана. Суд Kanazawa District-a је 30. маја 2005 године наредио управи да мора да врати грађанима овако скупљене податке. Слично се десило и у Тајвану, само на нивоу Врховног суда, јер је 22. јуна 2005. године тај суд стопирао биометријски пројекат који је развила тајванска влада, јер је оценио да би пројекат прикупљања дигиталних отиска прстију и стварања националне базе истих могао бити неуставан, што би довело до беспотребног трошења новца за опрему.

И на крају, веома је занимљиво да у најразвијенијој земљи света, САД, не постоје нити обичне нити биометријске личне карте.

Српске приче

Гледајући парламентарну расправу о овом питању, упућен човек не може а да се не запита ко нас све то представља у парламенту и на који начин се све брани овај волунтаристички и тоталитарни пројекат. Аргументи за одбрану владиног предлога су се сводили на то да је у питању модернизација управе и повећање продуктивности и безбедности, док су се потпуно превиђали примери најразвијенијих земаља света које такве карте уопште немају.

Уз то, на државној телевизији је на дан парламентарне дебате једна новинарка у разговору са министром унутрашњих послова изнела податак да биометријске личне карте поседују готово све земље ЕУ, те да је то услов за улазак у Унију (министар је није демантовао). Као савесни грађанин овог друштва, који редовно плаћа порез и телевизијску претплату, захтевам од поменуте телевизије званичан деманти обе информације.

Прво, управо велика већина земаља како ЕУ, тако Европе уопште, не поседује електронске биометријске личне карте, ни на обавезујућој ни на добровољној бази. Чак би могли рећи да их не поседују управо најразвијеније земље Европе, тј. оне које имају највиши стандард. С обзиром да се електронске биометријске личне карте у Србији рекламирају као нешто без чега се висок цивилизацијски стандард не може замислити, питам се какав је парадокс у питању?

Друго, апсолутна је лаж да је услов за улазак у ЕУ увођење електронских биометријских личних карти - услов је увођење вишег степена заштите докумената, што се веома лако и много јефтинији ради са обичним пластичним картицама без чипа. Најбољи пример за то је Словенија, која је далеко испред Србије по свим економским аспектима, али која није увела електронске биометријске личне карте, већ обичне пластифициране са вишим нивоом заштите. Притом је веома битно истаћи да је у Словенији постојала могућност увођења биометријских личних карти, али да су их Словенци одбили. Свака част Словенцима, од којих треба пуно да учимо када је економичност и поштовање грађанских права и слобода у питању!

Неки електронски медији су пласирали дезинформацију да је Хрватска увела електронске биометријске личне карте, што је такође обмана јавности, јер су уведене пластифициране карте са машински читљивим подацима, али без електронског чипа (то се лако да проверити простим увидом у хрватски закон о особној исказници, члан 7., као и у закону о изменама и допунама истог).

Узевши у обзир све наведено, не смемо помислити какви би се тек аргументи користили против мислећих људи у Србији када би заиста било онако како се у овим дезинформацијама тврди.

Борба за грађанска права

Оно што треба отворено и недвосмислено рећи јесте да се грађани Србије, попут оних који су се окупили 8. јуна на Машинском факултету на трибини под називом “Електронске личне карте - дигитални тоталитаризам?” не боре против законске обавезе, већ напротив, бране законе и устројство ове државе од незаконитих и нелегитимних пројеката. Господин Александар Павић, председник невладине организације “За живот без жига” (за сада једине невладине организаце која се бори против овог тоталитарног пројекта и која је екплицитно изнела своје ставове о овом питању) је рекао да се та организација обратила посланичким клубовима ради решавања овог питања, али да је у случају владајућих партија остала без одговора. Уколико се у Парламенту изгласа решење о увођењу ових личних карти без амандмана који би се односили на спорна места, онда, по речима председника овог удружења, следи обраћање председнику државе. Ако председник државе ипак верификује својим потписом евентуални парламентарни акт, онда следи оспоравање пред надлежним судовима, као што се то ради свуда у цивилизованом свету. На поменутој трибини (коју је медијски пропратила телевизија “Логос” и “Глас јавности”) је речено да је минимум који се захтева могућност необавезне замене личних карти по принципу приговора савести.

Акценат је, дакле, на законском оспоравању пројекта који је од почетка био незаконит. С тим у вези, удружење “Двери српске” су издале посебан документ у десет тачака које су у ствари разрађене тачке Жичког симпосиона од пре годину дана, првог научног симпосиона у Србији који је са различитих аспеката проучио овај проблем.

Као савесни грађанин овог друштва могу само да изразим наду да ћемо нашим потомцима сутра оставити државу у којој ће њихово право на приватност и слободу бити очувано. А ако нам деца буду живела у орвеловској Србији, које оправдање ћемо им дати?