За живот без жига

Danas, 10. oktobar, 2006.

Zakon o Bezbednosno-informativnoj agenciji stavlja pod lupu ovlašćenja za prisluškivanje

Beograd - Nedavno je veliku pažnju svetske javnosti privukla odluka američkog saveznog sudije koji je ocenio kao neustavnu odluku predsednika SAD kojom su tajne službe dobile ovlašćenje da, u cilju borbe protiv terorizma, vrše nadzor i snimanje komunikacije bez prethodnog odobrenja nadležnog suda. Vrhovni tužilac SAD najavio je pokretanje postupka pred Vrhovnim sudom SAD kako bi bila osporena pomenuta sudska odluka.

Ovlašćenja za prisluškivanje prema našem Zakonu o Bezbednosno-informativnoj agenciji ne zadovoljavaju standarde Evropskog suda za ljudska prava. Naime, odredbe Zakona o BIA govore o načinu dokumentovanja snimljenog materijala i o tome kako se postupa s njim u slučaju ako prisluškivanje ne odobri Vrhovni sud Srbije. Na taj način ozbiljno se zadire u jedno od važnih ljudskih prava zagarantovanih Evropskom konvencijom o ljudskim pravima - u pravo na privatnost. Postupak za ocenu ustavnosti navedenih odredaba je u toku, odnosno o tome bi trebalo da se izjasni Ustavni sud Srbije.

Krajem 2002. godine profesor krivičnog procesnog prava Pravnog fakulteta u Beogradu Goran Ilić, koji se bavi i ovom oblašću, podneo je inicijativu Saveznom ustavnom sudu za ocenu ustavnosti članova 13, 14 i 15 Zakona o BIA, na osnovu koje je pokrenut taj postupak. Međutim, nestankom SRJ i formiranjem Državne zajednice SCG predmet je preuzeo Sud državne zajednice SCG koji zbog nenadležnosti nije mogao da odluči o njemu, a potom je predmet ustupljen Ustavnom sudu Srbije koji bi trebalo da donese odluku o ustavnosti navedenih odredaba Zakona o BIA, ali do danas odgovora nema. Prema njegovim rečima, do zakonskog ograničenja prava na privatnost, odredba člana 8, stav 2 Evropske konvencije dopušta mogućnost, a to dozvoljava i član 19, stav 2 Ustava Republike Srbije. Ova materija je u Srbiji uređena Zakonikom o krivičnom postupku, Zakonom o BIA i Zakonom o službama bezbednosti nekadašnje SRJ. Ilić objašnjava da kada je reč o krivičnom postupku ovlašćenje za nadzor i snimanje komunikacije je izvorno imala policija koja je to mogla da čini samo na osnovu naredbe istražnog sudije. U praksi se, međutim, kaže profesor Ilić, policija obraćala BIA u cilju sprovođenja ove mere, jer sama nije raspolagala odgovarajućom tehnikom za nadzor i snimanje komunikacije. Tako je dokazni materijal za krivični postupak prikupljala BIA koja, prema tada važećim odredbama ZKP, to nije mogla da čini. - Međutim, prema stanovištu Vrhovnog suda Srbije zauzetom u odlukama od 27. februara 2004. godine i od 2. februara 2006. godine istražni sudija je ovlašćen da, kada je reč o krivičnim delima organizovanog kriminala, poveri i BIA izvršenje mera nadzora i snimanja razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja lica. S tim u vezi, zavređuje da bude pomenuto da je Vrhovni sud Srbije zauzeo suprotno stanovište u odluci od 8. juna 2005. godine, istakavši da se kao dokaz na glavnom pretresu ne mogu koristiti podaci prikupljeni snimanjem telefonskih i drugih razgovora ako je istražni sudija sprovođenje ovih radnji poverio BIA, umesto organima unutrašnjih poslova. Nedoumice su otklonjene izmenama ZKP kojima je zakonodavac ovlastio istražnog sudiju da nadzor i snimanje komunikacije poveri i BIA - ističe Ilić. On navodi da je BIA nadzor i snimanje telefonske i druge komunikacije ovlašćena da vrši i na osnovu člana 14 Zakona o BIA koji predviđa da odluku o primeni ove mere, na predlog direktora Agencije, donosi predsednik Vrhovnog suda Srbije ili sudija koji je određen da o ovim predlozima odlučuje u slučaju odsustva predsednika tog suda. Ilić kaže da kada razlozi hitnosti to zahtevaju, a posebno u slučajevima unutrašnjeg i međunarodnog terorizma, odstupanje od načela nepovredivosti tajnosti pisama i drugih sredstava opštenja može naložiti direktor Agencije uz prethodno pribavljenu pismenu saglasnost predsednika Vrhovnog suda Srbije, odnosno ovlašćenog sudije za početak primene mera - član 15, stav 1 Zakona o BIA. - I to je nepotrebno rešenje. Naime, čini se da je davanje ovlašćenja predsedniku VSS da odobri nadzor i snimanje komunikacije nepotrebno opterećivanje ove najviše sudske institucije, a mnogo bolje rešenje bilo bi da ovlašćenje ima sudija nižeg suda - Okružnog suda - ističe Ilić. On napominje da s obzirom na to da se pismeni predlog za primenu odgovarajućih mera dostavlja u roku od 24 časa od dobijanja saglasnosti, a odluka o nastavku njihove primene, odnosno o njihovoj obustavi u roku od 72 časa od podnošenja predloga (član 15, stav 2 i 3 ZBIA), moguće je da protekne četiri dana pre nego što sud donese odluku o obustavi primene ovih mera. Za razliku od člana 233 ZKP navedeni republički Zakon ne sadrži odredbe o tome kako se postupa s takvim materijalom, što nosi opasnost od zloupotreba. - Na to je na posredan način ukazao Vrhovni sud Srbije u pomenutoj odluci od 2. februara 2006. godine, uz isticanje da se materijal dobijen nadzorom i snimanjem koje je na osnovu naredbe istražnog sudije izvršila BIA, mora u skladu sa članom 233, stav 1 ZKP propisati. Jednom reči, u pitanju su standardi koje prema shvatanju Evropskog suda za ljudska prava iznetom u odluci Kruslin i Huvig protiv Francuske od 24. aprila 1990. godine zakonodavac mora da zadovolji, a sastoje se u označavanju kruga lica prema kojima može biti primenjena neka od takvih mera, prirodi krivičnih dela koja pružaju osnov za to, vremenskim granicama trajanja nadzora i snimanja, uslovima za sastavljanje zapisnika o zabeleženoj komunikaciji, načinu njihove kontrole i razlozima za brisanje i uništavanje snimaka. O nekim od pomenutih standarda Zakon o BIA ne sadrži nikakve odredbe - izričit je Ilić. Jasmina Čolak

Pravo na nepovredivost

- Pravo na nepovredivost tajne pisama i drugih sredstava komunikacije proklamovano je u međunarodnim deklaracijama o ljudskim pravima u okviru prava na privatnost kao sveobuhvatnog osnovnog prava koje pojedinca štiti od neopravdanih zadiranja države ili drugih lica u njegovu intimnu sferu. Tako je, takođe i u članu 17. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, predviđeno da niko ne može da bude predmet samovoljnih ili nezakonitih mešanja u njegov privatni život, njegovu porodicu, dom ili njegovu prepisku, dok član 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima propisuje da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske. Kada je reč o unutrašnjim pravnim propisima, priznavanje prava na tajnost pisama i drugih sredstava opštenja vrši se po pravilu posredstvom ustava, što je slučaj sa članom 19. Ustava Republike Srbije koji garantuje nepovredivost tajne pisama i drugih sredstava opštenja - kaže Ilić u razgovoru za Danas.